Питање ослобођења и уједињења српског народа постављено је пред велике европске силе захваљујући српској револуцији 1804. године. Упркос самониклој снази, ослободилачкој и државотворној иницијативи нашег народа, српско питање је, у контексту геополитичких интереса тадашњих великих сила, било сматрано тек као део много ширег и значајнијег Источног питања. Уследила су два века испуњена покушајима да се на најповољнији начин реши једном покренуто питање, које никада није за европске силе било маргинално, и које и даље није у потпуности решено.
Најскорију, а надамо се и последњу, епизоду страдања српског народа и растакања његове државности, представљају ратни сукоби изазвани распадом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Економска криза, пропаст комунистичког система, национални сукоби и неслагања, заједно са неефикасним политичким и економским концептом самоуправљања и уставним одредбама које су Југославију већ 1974. године трансформисале у конфедерацију република и покрајина, припремиће поприште за ликвидацију некадашње заједничке државе.
Оружани распад Југославије почео је у Словенији, чији су грађани 23. децембра 1990. године одлучили да њихова република буде самостална држава. Проглашење независности уследило је 25. јуна 1991. године. Истовремено са Словенијом, истог дана, независност је прогласила Република Хрватска. Краткотрајан рат у Словенији се завршио поразом снага ЈНА. После потписивања првог примирја 7. јула 1991. године на Брионима и другог 18. јула 1991. године у Београду, Словенија постаје независна држава, која је 12. јануара 1992. године добила међународно признање, уосталом као и Република Хрватска. У Републици Хрватској су озбиљни оружани инциденти прерасли у отворени сукоб у лето 1990. године, који је додатно подстакнут компликованошћу српско-хрватских односа, посебно оптерећених усташким геноцидом над Србима за време Другог светског рата и постојања Независне Државе Хрватске. Почев од септембра 1991. године крећу озбиљне борбе са ангажовањем значајних војних јединица са обе стране, коришћењем оклопних возила, тенкова и артиљерије. Разрешење крвавих ратних сукоба у Хрватској дошло је августа 1995. године, када су хрватске снаге, у две операције „Бљесак“ и „Олуја“, војно поразиле Србе окупљене у Републици Српској Крајини. Српско становништво у Хрватској је у највећем броју протерано, а део територија некадашње Републике Српске Крајине мирно је реинтегрисан у Републику Хрватску на основу Ердутског споразума од 12. новембра 1995. године, који је примењен у потпуности 15. јануара 1998. године.
Непомирљиве политичке разлике у интересима између националних странака Муслимана (Бошњака), Срба и Хрвата, различито гледање на будућност и СФРЈ и Босне и Херцеговине довешће до нарастања тензија током 1991. године. Срби су 9. јануара 1992. године прогласили оснивање своје Републике Српске. Референдум о независности Босне и Херцеговине одржан је 29. фебруара 1992. године и 1. марта 1992. године, без учешћа Срба. Муслимани и Хрвати су масовно подржали независност, а 1. марта 1992. године дошло је и до првог оружаног инцидента у Сарајеву, када је убијен један Србин. Међународна заједница је признала независност Босне и Херцеговине 6. априла 1992. године, а независност Републике Српске је проглашена следећег дана. Војни сукоби у Босни и Херцеговини, дуготрајни и брутални, започети су 1992. године. Мир у Босни и Херцеговини, али и у Хрватској, закључен је 21. новембра 1995. године Дејтонским споразумом, а потврђен је 14. децембра исте године Париским споразумом. Босна и Херцеговина је постала независна земља, али са одвојеним ентитетом Републике Српске и статусом Срба као конститутивног народа.
Последњи у низу сукоба који су отпочели распадом Југославије, а уједно и једини који се водио на територији Републике Србије, представља оружана побуна на Косову и Метохији. Посебну деликатност и емоционални набој дала је чињеница да се побуна одиграла на територији значајног центра српске државности и духовности још од средњег века. Сукоб се може поделити на два периода. У првом, од априла 1996. године до марта 1999. године, Албанци су низом терористичких напада настојали да дестабилизују правни и безбедоносни систем Републике Србије. У другом, од марта до јуна 1999. године, траје директна агресија снага НАТО пакта, уз акције Ослободилачке војске Косова (ОВК).
Представници НАТО пакта започели су, почев од 24. марта 1999. године, акцију под кодним именом „Савезничка снага“ (Allied force), која се у Републици Србији названа, не без горчине, „Милосрдни анђео“. Акција је подразумевала ваздушну кампању бомбардовања циљева у СР Југославији. Државе чланице НАТО пакта деловале су без одобрења Савета безбедности Организације Уједињених нација (ОУН). При бомбардовању су коришћена оружја забрањена међународним конвенцијама, попут касетних бомби и муниције са осиромашеним уранијумом. Паралелно са агресијом НАТО пакта трају и сукоби војске и полиције тадашње југословенске државе против припадника ОВК и спречавање упада непријатеља са територије Албаније. Посебно су биле крваве и тешке борбе на Кошарама, почетком априла, исто тако и борбе током операције „Стрела“, у мају 1999. године. Бомбардовање, као и копнени сукоби, трајали су до 1. јуна када је потписан Кумановски споразум о прекиду рата. Тим споразумом међународне војне снаге су преузеле управу над Косовом и Метохијом.
Досадашњи пописи страдалих у ратовима који су пратили распад Југославије региструју око 130 000 људи који су насилним путем изгубили живот. Попис страдалих, када је у питању простор данашње Републике Србије још није у потпуности израђен. Сматра се да је током ратова настрадало 5762 војника и полицајаца Срба. На крају, забележено је, до сада, 111 погинулих, од којих је 83 рођено у Краљеву и околини и 28 чије су се породице доселиле у Краљево после њихове погибије.
Списак цивилних српских жртава још није закључен. По слободној процени број особа свих националности, који су изгубили животе приликом распада Југославије, а грађани су Републике Србије, није мањи од 20 000. Поузданији подаци постоје за страдале Србе у ратовима у Хрватској и Босни и Херцеговини. Према српским изворима из организације „Веритас“, током рата у Хрватској укупно је убијено или нестало 7 134 особе српске националности са простора те републике. По процени Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражења несталих лица из Бања Луке у Босни и Херцеговини страдало је 29 070 Срба, од чега су 6 313 су били цивили.
Дарко Гучанин
историчар, архивиста
директор Народног музеја Краљево