ИСТОРИЈСКО

ИСТОРИЈСКО ОДЕЉЕЊЕ НМК: збирке, изложбе…

Пут који је водио до формирања Народног музеја у Краљеву, полазио је од подухвата прикупљања документарне грађе и историјских предмета. Међу првим предметима достављеним Одбору за “Градски музеј”, преовлађују они који илуструју развој радничког покрета у међуратном периоду, устанак против фашизма, формирање партизанских одреда и IV Краљевачког батаљона, ослобођење Краљева, како би, у духу времена блиског догађајима, по речима првог музејског директора, професора Милорада Јовића: “испунили велику обавезу према народу нашег среза, према граду овенчаном мученичком славом, да би очували и могли да прикажемо наше духовне и вредносне творевине…” Прикупљани предмети постали су део садржаја прве збирке Народног музеја у Краљеву, свечано отвореном 1. маја 1950. у простору Конака кнеза Васе Поповића, здања споменичког карактера из XIX века.
Захваљујући упорности и преданости професора Милорада Јовића и сарадњи са ентузијазмом надахнутим суграђанима и бројним Краљевчанима ван свога града, као и непосредном друштвено-политичко утицајем некадашњих учесника НОР-а, међу којима и Николом-Кочом Јончићем, чланом Музејског савета, формирано је прво историјско одељење НОБ-а, изложбом отвореном 7. јула 1951. Уследили су подухвати прикупљања предмета из старије повести Краљева, од XVII до почетка XX века, како би већ 16. априла 1954. поводом обележавања 150 година од I српског устанка, радио-разгласној станици из Музеја био упућен оглас:
“Молимо Вас да огласите путем радија следеће: У недељу, 18. априла 1954, биће отварање Одељења Првог и Другог српског устанка у Народном музеју Ранковићево, у 10 часова.”

Поред набавке оружја, архивске грађе и предмета, урађене су и прве макете и бисте устаника, што је допринело обогаћењу музеја садржајем који је одударао од привилеговане теме о периоду НОР-а и довело до прве тематске изложбе о Српској револуцији, приређене поводом 150 година од Карађорђевог устанка. У првој деценији рада Музеја отворена су и одељења о Балканским и I светском рату, отворена поставком материјала (1957.) о ослободилачким ратовима српске војске.
Када је Решењем НОО Општине Краљево од 1. септембра 1960. због рестаурације здања Господар Васиног конака, прекинута музејску делатност Народног музеја, предмети прикупљени у историјску збирку измештени у простор летње баште. Рестаурацијом Конака — здања које је због свог споменичког карактера било примерено намени за музејску зграду, прикупљени предмети у претходном периоду, коначно добијају адекватан простор за смештај, излагање и неопходан стручан кадар да се стара о њима. Од 1962. до 1987. историјско одељење водио је један кустос историчар. Стручна опредељеност Мирослава Стаменовића, ангажованог на месту кустоса и директора Музеја (1965-1979.), била је усмерена ка темама развоја предратног радничког покрета, Другог светског рата и послератног развоја Краљева. У току неколико теренских истраживања, прикупљен је драгоцен материјал, документи, сведочења савременика и учесника догађаја, који илуструју наведене теме.
Од 1987. систематизацијом радних места, у историјском одељењу раде два кустоса који се старају о збиркама старијег периода (до 1918.) и новије историје (после 1918.). Као кустос задужен за историју старијих периода, Драган Драшковић је афирмисао теме из епохе XIX и почетка XX века, расветљавајући при том, многе погрешно представљене и тумачене моменте у прошлости Краљева: хипотезу да је у етимологији назива Карановац у питању превод рударског топонима Рудо Поље; да Краљ Милан Обреновић, који је Указом одобрио промену назива Карановац 19. априла 1882. није крунисан, нити је миропомазан у манастиру Жичи; да почетак урбаног развоја Краљева од 1832, који је приписиван председнику општине Јовану Сарићу, не може да буде његова заслуга јер је рођен наведене године. Његово име може се сврстати у хронолошки низ заслужних за урбанизацију града, почев од Лазе Зубана који је 1832. предводио Комисију за ударање белега нове мреже улица и кружног трга, до Стефана Луковића, председника општине од 1895. до 1903. године; да је на портрету који је у Музеј ушао као портрет Јована Сарића, портретисан други председник општине — Стефан Луковић.
Деведесетих година, започети друштвено-политички процеси, ревитализација важнијих датума из локалне и српске историје и њихово обележавање низом кроз јубилеја, усмерили су и тежиште рада у одељењу на, у претходном периоду, запостављене теме. Припреми јубиларних изложби претходио је теренско-истраживачки и стручни рад на прикупљању предмета, чеме су отворени нови видици у тумачењу прошлости. Томе је допринело ослобођење од политичких стега које су сужавале опсеге стручног рада историчара, на темама социјалистичко-револуционарног периода и значаја КПЈ и њених чланова, које су биле под контролом “комисија за писања договорне историје,” или тема које су, супротне актуелној идеологији биле препуштене организованом забораву. Једна од таквих тема, истраживана од стране кустоса-историчара је и улога ЈВуО као покрета отпора.
О историјској збирци нововековне историје коју је систематизовао и до 1996. стручно водио историчар Мирослав Стаменовић, од октобра 1997. стара се нови кустос историчар, Силвија Крејаковић. Истраживачки подухвати били су усмерени ка стварању научно засноване, реалне слике о о II светском рату, трагању за подацима и утврђивању броја и имена жртава, како стрељања у Лагеру, у октобру 1941, тако и на, по броју мањим стратиштима у Краљеву и околини током година немачке окупације. За “људским ликом и идентитетом жртве” изгубљеним у митологизацији “јучерашње прошлости”, трагало се и када су у питању “заборављене” теме, попут савезничког бомбардовања 1944. године. Драгоцена сарадња са породицама жртава и савременицима ратних дешавања, успостављена у минулим деценијама у Музеју, Спомен-парку и Историјском архиву, допринела је заједничком циљу — чувању имена жртава од заборава кроз сталну допуну података и обогаћење збирки новим фото-документарним материјалом и предметима.
Последњу деценију рада историјског одељења обележава и проналажење иновативних модела за презентовање предмета из збирке и резултата историографских истраживања (електронска база података о жртвама II светског рата). Музеолошки принципи чувања и заштите музејских предмета, од којих су многи, нарочито документи старијих периода, подложни пропадању услед излагања, потреба представљања предметних збирки у иностанству или у оквиру тематских конференција и научних скупова, довели су до стварања фото-документарних презентација.