КОНЗЕРВАТОРСКО

ОДЕЉЕЊЕ ЗА КОНЗЕРВАЦИЈУ

            Одељење за конзервацију није само базно одељење сваког музеја, већ више од тога – један од предуслова које треба испунити при оснивању овакве институције. Отуда није необично што је 1950. године, одмах након оснивања Музеја у тадашњем Ранковићеву, у времену када других стручних кадрова није било, примљен за рестауратора сликар Владислав Маржик. Међутим због болести, Маржик је пензионисан већ крајем следеће 1951. године. У прве две деценије свог постојања музеј је био суочен са тешким проблемом сасвим неадекватног простора, што је био разлог и кратке обуставе рада, као и поновном рехабилитацијом током 60-тих, када се прима и највећи број стручних кадрова. Тада ће  1966. године бити примљена и Слободанка Прибаковић, академски сликар, која је на овом радном месту провела пуних 40 година и највећим делом уобличила рад овог одељења.

Дуга и  мукотрпна је била борба ове службе са недостатком услова за рад, пре свега када је простор у питању, а наравно и опрема. У овом периоду, у којем Археолошко одељење још увек имало кустоса, С. Прибаковић је као представник Музеја учествовала у ископавањима на локалитету Горело Поље у Милочају (некропола из бронзаног доба) 1968. године[1]. Ургентна конзервација одређених предмета у овом периоду обављала се у другим установама, најчешће у Народном музеју у Београду.
Конзерваторско одељењеТек 1974. издвојен је један мањи простор где је импровизована радионица, и започела конзервација керамике. Након исељења Историјског архива 1982. године из приземља зграде у Карађорђевој 1, Народни музеј је добио две канцеларије од којих је једна напокон адаптирана у конзерваторску радионицу. Тада је и купљена извесна скромна опрема, као и апарат за електролизу, али не и каде у којима би се процес вршио. У оваквим условима наставило се са конзервацијом керамике и делимично метала. Материјали попут текстила и уљаних слика, рестаурирани су и даље у другим институцијама, а минимална средства за редован рад којима је Музеј током осамдесетих година располагао, онемогућавала су значајнији развој овог одељења, које је потпуно зависно од набавке опреме. Отуда је један захват попримио форму изузетаног подухвата, који су заједно остварили Конзерваторско и Археолошко одељење, односно конзерватор Данка Прибаковић и археолог Вера Богосављевић. Реч је о потреби да се конзервира откривени дрвени рударски мобилијар из средњовековног рудника у Кижеваку на Западном Копаонику (делови подграда, саонице, реципијенти и сл.)[2]. Дрва је било старо најмање 500 година а реч је о ретком, ако не и јединственом налазу ове врсте. На препоруку Конзерваторског одељења Народног музеја у Београду, требало је извршити, не без ризика у односу на дрво, искувавање налаза у ПЕГ-у (политилен гликону), на одређеној температури у кади обложеној фолијом. Сада се у ову причу као помагач укључује индустрија Магнохром, пре свега њихов хемичар Никола Ђорђевић. Он је направио нацрт посебних грејача само за ову прилику, који су у фабрици донаторски направљени. Са друге стране Ђорђевић је лично Музеју поклонио каду за извођење процеса. Посебно одобреним средствима тадашње Регионалне заједнице науке купљен је раствор и плаћена фотодокументација. Процес је трајао три месеца и захтевао је ригорозни надзор, али дрво је успешно конзервирано. Данас, двадесет година након конзервације, оно не показује никакве негативне реакције. Ово је добар пример тешкоћа и тражења начина да се оне превазиђу у труду да се драгоцено наслеђе заштити и у томе на време реагује.

Током осамдесетих година археолог Слободан Валовић започео је пројекат истраживања неолитског насеља Дивље Поље у Ратини код Краљева (винчаска култура), када огромна количина, пре свега керамичког материјала, улази у Музеј. Слободанка Прибаковић је тада имала прилике да интензивно ради на овом материјалу богате морфологије. Поред саме конзервације радила је пре свега рестаурацију (враћање у првобитну форму) више десетина винчанских посуда, антропоморфне фигурине и др. материјал, који је тек онда могао да уђе у Археолошку збирку. Инспирисана овом културом, она израђује и прве копије фигурина у гипсу, што спада у врсту првих сувенира Народног музеја, али их делом и уметнички интерпретира, посебно када је боја у питању.

Конзерваторско одељењеКонзерваторско одељење је 2001. године проширено примањем Рада Пајовића препаратора, што се поклапа са првом кампањом археолошких ископавања на римској некрополи Ланиште, у близини Баљевца на Ибру. Пајoвић је у наредне две године био активни члан екипе током самих истраживања, због сложеног проблема откривања различитих материјала (злато, сребро, бронза, гвожђе, керамика, кост, стакло) који су заједно провели дуго време у агресивној глиновитој земљи у контексту са људским скелетним остацима (млађи ниво сахрањивања од II до IV века). Са друге стране ту је и присуство старијих, кремираних гробова (I век) где је делом материјал горео. Раде Пајовић преузима сложени посао комплетне конзервације и рестаурације овог разноликог материјала и у сарадњи са Археолошким одељењем (Вера Богосављевић) долази се до идеје да се направи прва конзерваторска изложба. Идеја је била да се пре свега ова професија промовише у широј  јавности и прикажу њени изазови који могу бити публици занимљиви, односно отвори публици овај скривенији део музејског посла и његова кључну важност у непосредном очувању наслеђа. Са друге стране представили би се атрактивни резултати двогодишњег истраживања и труда да се они заштите, од тренутка открића до депоа и музејске витрине. Тако је Раде Пајовић, као аутор, поставио прву конзерваторску изложбу под називом ОД ФРАГМЕНТА ДО ПРЕДМЕТА, која је гостовала и уЦентру за културу у Рашки, с обзиром да је реч о материјалу са ове територије. Изложбу је пратио обимнији каталог[3]посвећен конзервацији различитих материјала, а она шире гледано спада у ред врло ретких изложби у Србији, које се раде из позиције музејске конзервације. У једном сублимисаном виду, асоцијација на ову изложбу, односно пут од фрагмента до предмета, садржана је у новој сталној поставци у сали за археологију.

Након завршене II фазе адаптације садашње музејске зграде, 2003. године Одељење за конзервацију напокон добија намески простор са раздвојеном канцеларијом од радионичког простора (једна просторија у којој су конзерватори радили подразумевла је висок степен контанимације услед коришћења хемикалија, којој су били неминовно непрекидно изложени). У наредним годинама радило се на опремању радионица савременом опремом попут оне за електролитско одстрањивање коризије и пратеће опреме за прецизно праћење тока конзервације.

Слободанка Прибаковић је у пензију отишла 2006. године након 40 година рада, од којих су само последње 3 биле у заиста одговарајућим условима. Отуда Музеј дугује једну врсту захвалности људима попут Слободанке Прибаковић, који су овај захтевни и компликовани посао обављали више у просторима ентузијазма, него у реалним опремљеним конзерваторским радионицама, а без чијег рада збирке не би могле да полажу своју амбицију ка трајању.

Конзерваторско одељење

Конзерваторско одељење

На њено место је примљена Душица Радосављевић-Јованчевић, такође академски сликар (ФПУ Београд), која је у Музеју радила до 2010. године. У овом периоду Народни музеј је реализовао комплексни посао сталне поставке (период 2006-2008. година) у чију су реализацију  била укључена сва одељења, односно избор материјала из свих 5 збирки. Пред конзерваторе Р. Пајовића и Д. Радосављевић  то је представљало сложени посао рада са сасвим различитим материјалима и то готово свим које конзервација узима у обзир (камен, керамика, гвожђе, бронза, сребро, злато, легуре, дрво, текстил, седеф, стаклена паста, папир, уља на платну…), и сасвим различите старости (из неолита, гвозденог доба, антике, средњег века, турског периода, XIX и XX века).  Једино је по питању текстила остварена сарадња са конзерватором Францом Цурком из Ниша, као и код сложених захвата (рентаулажа) на појединим уљима на платну, где је остварена сарадња са краљевачким Заводом за заштиту споменика културе[4].  Све остале врсте материјала припремане су за изложбу типа сталне поставке (дуго временско излагање под многим факторима ризика) у самој конзерваторској радионици у музеју, која је још увек далеко од заиста професионално опремљене лабораторије.

Од 2010. године на месту конзерватора је почео да ради Ненад Димитријевић, академски сликар (ФЛУ Београд). У претходном искуству био је 3 године сарадник краљевачког Завода за заштиту споменика културе, где је радио на рестаурацији иконостаса из XIX века. По доласку у музеј током 2011. године укључује се на курс конзервације метала у ЦИК-у у Београду (Централном институту за конзервацију) који је овај курс организовао са предавачима и сарадницима Централног института за конзервацију из Рима.  Сарадња Конзерваторско одељења и Народног музеја са ЦИК-ом је интензивна последњих година. Наиме Народни музеј је постао регионални центар за едукацију кустоса из музеја централне и западне Србије у превентивној конзервацији. До сада су одржане 4 радионице у прериоду од 2009-2011. године, а програм се наставља даље, уз подршку Министарства културе, док је Конзерваторско одељење, наравно, носилац ове сарадње.

Конзерваторско одељење

Конзерваторско одељење

Земљотрес у Краљеву у новембру 2010. године, када је зграда доживела делимичну деструкцију, донео је и оштећења самих предмета у различитим депоима. Конзерваторско одељење је пеузело комплетан компликован процес санације самих збирки. У овој години је Уметничка збирка, пре свега поводом изложбе Музејске приче (аутора Сузане Новчић), такође била предмет темељног и систематског конзерваторског и рестаураторског третмана. Посебно се може издвојити рад на једном изузетном експонату: реч је о Крвничком цртежу аутора Војислава Јакића. Овај необични рад је огромних димензија 6,6х3,2 м, састављен је од комада папира и рађен комбинованом техником, која укључује и хемиску оловку. Био је чуван умотан у ролну. Континуирани врло деликатни рад, посебно због утицаја различитих техника на папир, трајао је око 2 месеца и финалано је подразумевао његово постављање на блинд рам. Ово је била и припрема за прво представљање Крвничког цртежа јавности.

 

Конзерваторско одељење Народног музеја свакако је стратешки најзначајније за трајање и заштиту наслеђа, које музеј чува. Улагање у овај посао, односно тенденција да садашње радионице полако прерастају у модерне лабораторије је императив које време доноси, као и досадашње искуство. Само кретање Народног музеја ка идеалу добре и модерне установе подразумева да ентузијазам кустоса овог одељења, које од његовог оснивања свакако јесте његова поштовања вредна традиција, остане као подстицај и добра основа рада, али не више у пољу импровизације, већ добро опремљене лабораторије, која гарантује одговорност за очување колекција.

Татјана Михаиловић