ЛЕГАТ

legat

ЛЕГАТИ Оливере Радојковић Чоловић

Изузетно дуга и богата задужбинарска традиција, говори о важној и незаобилазној улози овог антрополошког феномена у грађењу нашег свеукупног културног идентита. У основи самог чина даривања, који се у зависности од облика и намена, преводи у легат, фонд, задужбину или заоставштину, лежи трансмисија самог ДОБРА.  Јер даривање само посеби искључује сваку прагматичност и представља чин доброте, радости и обостраног задовољста, онога ко даје и онога ко прима поклон. Ако је притом овај племенити чин лишен сваког промисла о узвраћању, онда је то потпуно и право даривање. Иако нас савремени систем вредности учи отуђености, свеопштој инверзији емоција и нестанку емпатије, још увек међу нама има племенитих појединаца, који својим индивидуалним примерима сакупљања и одрицања културних и уметничких остварења, потврђују високу културну свест и најдиректније доприносе очувању и заштити културне баштине.

Један од најбројних и историјски гледано најчешћих примера даривања  јесу уметнички легати. Заоставштине уметника и колекционара постале су саставни део наше културне баштине, а потврду за то можемо наћи у музејским збиркама, архивским  и сличним фондовима.

Легати као културно добро које Музеји добијају од племенитих појединаца „намењени су пре свега  широком друштвеном контексту и предсатвљају индивидуални печат стицања (одрицања) и предавања имовине будућим поколењима.“ Чин прикупљања толико је усађен у људско понашање, да га с правом можемо сврстати у исту категорију есенцијалних особина човека, као што су рад, љубав, спознаја. Мотиви сакупљања могу бити различити – економске природе, конвенционални престиж, историјско- уметничке вредности и други интереси, који за музеологију немају претерани значај. Јер оно што одређује легат нису мотиви сакупљања, пасије колекционарства, дозе фетишизма и опсесивности, већ утврђене вредности материјалне и духовне културе и традиције.

Животни пут лекара и хуманисте Оливере Радојковић Чоловић, богат и занимљив, испуњен је изузетном каријером  у области анестезиологије и реанимације, а подједнако и немерљивом хуманошћу, којом је показала велику везаности према своме родном граду. Рођена је у Дракчићима 1929. године у честитој породици Солунца Жарка Чоловића и мајке Миље. Са 17 година, из ратом порушеног Краљева одлази за Београд. Студирала је и завршила Медицински факултет у Београду, а постдипломске студије у Копенхагену и Београду, где је и докторирала. Током своје професионалне каријере, код нас и у свету, постигла је изузетне резултате, и од пионира, постала врхунски стручњак у области анестезиологије. Преминула је у Београду 2010.године.

Поред изузетене професионалне каријере, др Оливера Радојковић Чоловић била је велики поштовалац културе и уметности. Још као студент показала је  интересовање за свет уметности, купујући иконе, слике и вредне предмете покућства. Њена збирка је из године у годину расла, као што су расла и њена пријатељства са уметницима, од којих су нека била за цео живот ( Младен Србиновић, Мирјана Михаћ Србиновић, Ксенија Дивјак и други).

Збирка српских  икона из XIX века, коју је поклонила 1986.године. Збирка садржи 13 уља на платну и 8 темпера на стаклу. Иконе су настале у Подунављу и дело су непознатих самоуких сликара – иконописаца. Својом иконографијим, јаким и разиграним колоритом, са ликовима светаца, који подсећају на обичног човека (сељака, ратара), плене шармом народне, фолклорне уметности. Ова особена колекција значајна је као документарна и аутентична ликовна вредност народног стваралаштва у XIX веку. Чињеница да је велико део оваквог културног блага нестао, чини овај легат још вреднијим, како за стручну обраду, тако и за широку културну јавност.

Своју племенитост, високу свест и бригу о културној баштини,  на крају, ауторитет и пријатељство са уметником Мирком Почучом, уложила је у још један поклон Музеју. Реч је о Спомен – збирци Мирка Почуче, уметника и колекционара,  која представља Збирку аутопортрете и портрете уметника. Вредност овог легата, који је у основној збирци имао 40 уметничких дала, а данас 64, континуирано расте и шири мисију отвореног и живог Легата. Већина дела настала су у првој половини и средином двадесетог века, и представљају портрете и аутопортрете наших изузетних уметника у широком генерацијском распону: Михаила Петрова, Ивана Радовића, Милоша Голубовића, Винка Грдана, Младена Србиновића, Александра Томашевића, Миће Поповића и других.

Две деценије касније, Оливера Радојковић Чоловић поклонила је Музеју богату и разноврсну Збирку уметничких дела, сачињену од радова значајних аутора савремене српске уметности. Ова инспиративна уметничка целина садржи 120 дела, од којих се по бројности издвајају дела Мирјане Михаћ са укупно 34 рада , Младена Србиновића 34 и Ксеније Дивјак 19.

Поред акварела Ксеније Дивјак, поетичних визија Мирјане Михаћ,  графика и цртежа Младена Србиновића, ова значајна колекција нас води и  кроз цртеже Петра Добровића, Даде Ђурића, Миће Поповића,  софистицирана дела Мила Милуновића и Љубице Цуце Сокић, радове  Данице Антић, Мариа Маскарелија, Моме Капора и других.  Један мањи део овог легата ( укупно 35 уметничких дела) презентован је у Галерији Народног музеја 2005. године као самостална експозиција и најава будућег музејског фундуса. Други део стигао је у Музеј 2010. године, након смрти др Оливере Радојковић Чоловић. Поред легата слика и икона, поклонила је и богату Збирку покућства и намештаја ( укупно 157 предмета од стакла, керамике, порцелана и дрвета) и  породичну кућу у Краљеву за формирање легата.

Дародавца попут др Оливере Радојковић Чоловић, Народни  музеј није имао од оснивања 1950.године, а како и сам Музеј представља важан део широког контекста градске баштине, то ни град Краљево одавно није имало захвалнијег и заслужнијег дародавца из редова својих грађана.

Овакво даривање, велико и безусловно, богато и сложено, у себи носи један изузетан животни принцип и жељу да задовољство и радост трају колико и уметност, славећи и ширећи сам чин доброчинства.

Сузана Новчић