На данашњи дан, 14. августа 1973. године, преминуо је Иван Радовић, сликар чији је разнолик опус представљао огледало уметности времена у коме је стварао.

Почетак 20. века је обиловао драматичним друштвеним технолошким и политичким променама. Светски ратови и револуције донеле су нестабилност, несигурност али и нове идеје о модерности, иновацијама и разламању старих образаца. Упркос неповољним околностима које су дубоко обележиле ово време, уметнички живот одвија се несметано и слободно, тражећи нове начине да искаже истину експериментишући са формама, бојом и идејама. Таква дисхармонична атмосфера духа времена и уметности обележиће стваралаштво Ивана Радовића потискујући га у свој интимни свет.

Живот Ивана Радовића, започет у свештеничкој породици у Вршцу 22. јуна 1894. године, прожет је борбом са немаштином после смрти оца. Ова борба која ће га пратити током целог његовог трајања, неће га спречити да се врло доследно бави својим позивом сликара као и успешног тенисера, са талентом за свирање клавира и виолине. Сликарску даровитост откриће још у Учитељској школи у Сомбору када дружећи се са Миланом Коњовићем изражава жељу да попут Коњовића изучава сликарство на Академији у Прагу. Стицајем околности  1917. године уписаће пештанску Академију уметности код професора Иштвана Ретија, минхенског ђака и великог заговорника изласка из атељеа у природу и сликања на отвореном. Као најбољи студент, 1918. године Радовић добија награду, која му омогућава да проведе месец дана у признатој ликовној колонији у Нађбањи где ће стицати искуство у друштву мађарских фовиста, кроз сликање пејзажа, потрагу за светлошћу и поигравање са бојом у пленеру. 1919. године испуниће жељу за одласком у Праг, где ће се поред два семестра на Академији код професора Јозефа Лоукоте, врсног портретисте и сликара жанр сцена, упознати и са делима чешких кубо-експресиониста.

По повратку са Академије 1921. године путује у Минхен, Беч касније у Париз. На својим путовањима са страшћу ходочасника посећује музеје које сматра изузетно битним аспектом образовања сваког сликара. У тим годинама Радовић, који је усвојио и усавршио научено, трага за изразом својих интимних мисли, бави се питањем сопственог идентитета и припадности друштву у коме се налази. У Сомбору експериментише са поједностављењем форме у духу кубоконструктивизма, међутим по пресељењу у Београд чезнући за родном Бачком почиње да слика у духу уметника наиве, чија је дела још у школским данима поред икона на стаклу, тканица и везова сакупљао. Тодор Манојловић, ликовни критичар после изложбе у београдском Официрском дому 1927. године забележиће „ Г. Радовић се са једном великом љубављу унео, такорећи, утопио у дух и расположење те своје средине и он је гледа и слика кроз њено осећање: са дивним лиризмом и хумором, и наивном колористичком осећајношћу сељака или усхићеног детета, који уживају у светлим, распаљеним бојама – бојама медених колача и ускршњих јаја – у експресионистичкој дводимензионалној декоративности и у неком, ако би се могло рећи, лирском анегдотизму што чудесно спаја у себи гануће и иронију.“

Квалификације за Дејвис куп против репрезентације Грчке 1929. године и два меча у дублу 1930. године против Шведске, утврдило је Радовићев положај у друштву које је до тада било само тема његових слика. Убрзо са Другим светским ратом, прилике га одводе у заробљеништво у Немачку, из кога се поново враћа у Београд где налази своје место у уметничком животу града као члан „Шесторице“. Иван Радовић је покрио велики број тема, од визура града, женских и мушких актова, приказа ентеријера и мртве природе, поигравајући се различитим стиловима. Међутим тема коју овај сликар „војвођанског реализма“ није напустио и у којој је најискреније изразио свој лирски чежњиви карактер било је, Бачко село, његова свакодневица и на изглед идиличан живот равничара.

Јелена Марковић
историчар уметности, волонтер
Народни музеј Краљево

Pin It on Pinterest