Дејан Атанацковић: Нешто попут огледала – Одабрани радови 2003-2014

мај 23, 2014 у рубрици ЉУБИША СИМОВИЋ, АКТУЕЛНО, ИЗЛОЖБЕ, КУСТОСИ, ПРОГРАМИ, УМЕТНОСТ аутор Уредник

Одабрани радови Дејанa Атанацковићa 2003-2014:   Нешто попут огледала

Интерактивна презентација изложбе

Отварање: уторак, 27. маја 2014. године у 19 сати.

Радови одабрани за ову изложбу обједињени су темама тела и сећања које су током година биле на различите начине доминантне у Атанацковићевом раду. Тема тела, почевши од тела деведесетих – кроз реторичко повезивање земље и телесности или кроз слике тела изложеног насиљу – присутна је у његовом раду друге половине 1990-их. У тим радовима слика тела јавља се као одраз друштвених околности и повезује са покушајима тумачења граница личних слобода.

Референтни историјски тренуци за уметника су свакако друга половина деветнаестог века и последња деценија двадесетог.
XIX век карактеришу развој система контроле и дисциплиновања тела, његово премеравање и мапирање, дефинисање другог, као и, свакако врло значајна, употреба фотографије у те сврхе. Крај XX века, с друге стране, време је интензивног приказивања тела, посебно: тела над којим је извршено насиље, порнографски приказаног тела, анестетизованог тела грађана навикнутог на истовременост насиља и порнографије, као и метафоричног тела које се у разним облицима појављивало у квазипатриотској реторици.
Оба референтна периода упућују на доживљавање тела као својеврсног простора у који се инвестирају разноврсни економски, културни и политички улози, али и где се води значајна борба за слободу појединца. Добар део западне уметности друге половине XX века представља одговор на околности успостављене у XIX веку, кроз свест уметника, посебно жена, о телу као дискурсу слободе. Деведесете у распаднутој Југославији представљају негацију тог искуства и враћање на првобитне проблеме издвајања другог, величања бруталности и примитивног патриотизма.
Тело и сећање две су блиске и прожимајуће тематике. Тело се сећа, сећање је у својим најтајанственијим манифестацијама првенствено снажан телесни доживљај, посебно када су у питању рана сећања, детињство. Сећање је, попут тела, просторна чињеница, и као и тело, у искуству појединца, измиче јасним оквирима. С друге стране, и сећање и тело субјекти су друштвеног и културолошког уоквиравања, па је то и узрок перманентног унутрашњег сукоба који захтева од нас да исписујемо личне историје. Лична историја зато је једна потенцијално субверзивна категорија.

Изложбу у Народном музеју у Краљеву чини пет сегмената: Нешто попут огледала (2014), Архив (2014), Часови немачког (2009-2014), Нестајање (2014) и Голем (2003-2011).

Радови Нешто попут огледала и Архив говоре о телу научно дефинисане супериорности. У првом раду тело се се трансформише у архитектонске елементе – каријатиде – изведене из скулптуре Емануела Фремијеа, Орангутан или Дивљак са Борнеа (1895), изложене у фоајеу париског Палеонтолошког музеја. Рад Архив мотивисан је истраживањем у архиву фотографија Антрополошког музеја у Фиренци а настаје кроз дигиталну монтажу два призора: фотографије европских субјеката и “другачијих” субјеката, староседелаца колонијалних поседа. Часови немачког и Голем је рад представљен током година у различитим облицима, први у Београду, Фиренци, Трсту и Тирани, други у Сарајеву, Београду и Фиренци. Часови немачког посвећени су страдању и нестајању немачке популације после II светског рата с простора бивше Југославије, док је Голем је музичко визуелна инсталација посвећена повезивању слика земље и тела у сврхе реторичког патриотизма.

Биографија:
Дејан Атанацковић је рођен 1969. у Београду. Самосталне изложбе, видео и аудио инсталације, интервенције у јавном простору, као и кустоске пројекте, реализује од 1994. Његови радови представљени су на самосталним и колективним изложбама у Италији, Србији, Канади, САД, Словенији, Босни и Херцеговини, Албанији, Немачкој, Мексику… Предаје мултимедијалну уметност на америчком универзитетском програму SACI у Фиренци од 2000. године и на Сиена Арт Институту од 2011. Сарадник је Студија Marangoni где предаје уметност инсталације. У периоду од 2005. до 2009. реализовао је Outside, програм студентске и стручне размене у уметничком образовању између Фиренце и Београда. 2009. и 2010. водио је пројекат Београд: Други поглед, посвећен тумачењу града кроз перспективу припадника маргинализованих група: алтернативних водича. При Сиена Арт Институту, 2011. године, иницирао је East Exit, програм стипендија за студенте уметности из земаља источне Европе.

 

Кустос изложбе: Љубиша Симовић

Текст у каталогу: Јадранка Толић

Изложба траје до: 8. јуна 2014. године

Преузми каталог изложбе