Немир, који се у Херцеговини осећао и раније, изазвао је јула 1875. године после напада хајдучке чете на турске кириџије на путу Мостар-Невесиње, устанак. Цела јужна Херцеговина се дигла на оружје, а Отоманска империја није била у стању да устанак брзо угуши користећи регуларне трупе, већ је морала да их довлачи из других крајева царевине. Први успеси устаника већ су почетком августа узнемирили и покренули духове у Србији. Пробудило се патриотско осећање јавног мњења у Кнежевини, које је тражило да се помогне једноплеменој браћи. У Србији, чиновничка влада Данила Стевановића подржала је створену ратоборну струју и отворено је помагала херцеговачке устанике. Кнез Милан Обреновић се у јулу 1876. године затекао у посети Бечу. Током сусрета са аустроугарским министром иностраних послова грофом Ђулом Андрашијем, добио је уверавања да је устанак само локални догађај, који неће пореметити мир, јер Тројецарски савез, формиран 1873. године договарањем Русије, Немачке и Аустро-Угарске то неће дозволити. Кнез је том приликом добио савет да је за балканске државе најмудрије да остану строго неутралне. Милан се у Бечу верио са Наталијом Кешко и, умирен разговором са Андрашијем, сматрао је да херцеговачки устанак нема толико велики значај. Повратак у Београд показао му је сву величину патриотског набоја и националистичког одушевљења српске публике. Ипак, млади кнез је био противник рата. По Слободану Јовановићу, лишен ратоборног осећања и горућег национализма као човек васпитан у туђини, а бритког ума, трезвено је посматрао политичку ситуацију. Без савезника, у ситуацији где Велике силе желе очување мира, Милан је предосетио и вероватан пораз српског оружја у борби против Отоманске империје и опасност за сопствени опстанак на престолу.
Влада Стевче Михаиловића, устројена августа 1875. године, где је тон спољној политици давао Јован Ристић, није желела да остане само посматрач догађаја у Херцеговини. И кнез и влада остављали су, тек изабраној, по курсу либералној, Скупштини да реши питање става према устанку. На заседању Скупштине крајем августа 1875. године у Крагујевцу донета је одлука да се потпомогне херцеговачки покрет. Једино је кнез Милан био, услед притиска Великих сила да се сукоб стиша и ратоборног држања Отоманске империје, наклоњен неактивности и одбио је да потпише одлуке Скупштине. Млади владар се одлучио на необичан корак. Почетком октобра изненада се појавио у Скупштини, желећи да јој се непосредно обрати без присуства министара. Влада је на овој знак неповерења поднела оставку. Кнез Милан је одржао говор против тренутног ступања у рат, а затим је народне посланике примио у двору и тражио да се изјасне да ли су за сукоб или не. Смелим потезом је млади владар је преотео вођство Скупштини од либерала и учинио да од њега зависи да ли ће рата бити или не. Дипломатија Тројецарског савеза одобравала је овај Миланов потез, сматрајући да је сачувао мир, док су реакције у земљи биле сасвим другачије. Наиме, српско јавно мњење било је наклоњено рату, а малобројни противници рата нису јавно износили своје мишљење. Кнез је био приморан да формира нову владу које неће бити ратоборна као претходна, а ће учинити да изгледа да кнез није издао националну борбу. Оформљена је влада Љубомира Каљевића састављена од млађих конзервативаца и либерала, за коју се сматрало да ће усмерити Србију у правцу мирољубиве политике. Истина, спремљене добровољачке чете су разоружане, трупе нису слате на границу, а крајем марта 1876. године влада је дала, притиснута од Аустро-Угарске, изјаву да Србија неће нападати Турску и да неће сметати помирљиву политику Великих сила. Али, како сукоб у Херцеговини није никако престајао, устаницима су дотурани новац и оружје, Скупштинске одлуке везане за подршку устанку, иако ублажене, биле прихваћене и није прекинуто ни одушевљење, ни припремање за рат. Последњу реч о рату је имао да каже кнез Милан. Али његов положај није био једноставан. Без политичке странке која би га подржала, без потпоре у војсци, без личног ауторитета, неуверен у храбрење сила у Тројецарском савезу да истраје у мирољубивој политици, посебно због ратоборног писања неслужбене руске штампе и држања руског посланика у Београду, млади владар се није могао дуго одупирати националистичком заносу српске јавности. После месеци колебања кнез Милан се одлучио да Србија зарати са Отоманском империјом.
Влада Каљевићева уступила је маја 1876. године место влади Стевче Михаиловића, названој акционо министарство. Први потези владе били су довршавање финансијских и дипломатских припрема за рат, али ту није имала пуно успеха. Једино је Црна Гора пристала да учествује у будућем сукобу. Велике силе су биле одлучно против било каквих даљих заплета на Балкану, а владу и кнеза посебно је занимало држање Русије, на коју је Србија, од 1871. године и Милановог пута у Ливадију, била ослоњена. Меродавни руски дипломатски кругови саветовали су уздржавање од мешања у херцеговачки устанак, али руски заступник у Цариграду генерал Игњатијев, незванична штампа и „Словенски комитети“ храбрили су српску акцију. Долазак маја 1876. године знаменитог генерала Черњајева у Србију, као изасланика славенофилске струје, указивао је на постојање руске подршке. Ипак, званична Москва није одобравала мисију генерала Черњајева. Додатну забуну је уносио руски посланик у Београду, Карцов, који је преносио час поруке једне, час поруке друге струје. Истовремено, текли су преговори Русије и Аустро-Угарске, што ће имати за последицу споразум у Рајштату од 8. јула 1876. године. По слову тог споразума, ако у рату Отоманска империја победи Србију и Црну Гору, њима се обезбеђује гаранција на положај и земљиште које су имале и пре рата, а, ако, Отоманска империја изгуби, Србија и Црна Гора би се територијално прошириле у Новопазарском санџаку, док Аустро-Угарска добија Босну, а Русија Бесарабију. Охрабрени ставом славенофила, кнез и влада су се упустили у ратну авантуру, испрва несвесни договора две Велике силе и чињенице да не постоји подршка званичних руских дипломатских кругова.
Већ средином маја утврђен је план ратних операција српске војске против Отоманске империје. Под притиском кнеза Милана и генерала Черњајева преовладало је мишљење да се главни напад усмери у правцу Ниша, где је била главнина непријатељских трупа, док је дефанзива предвиђена на западу према Босни. Организоване су четири велике војске: Моравска, под командом генерала Черњајева са 68000 бораца, која је наступала у правцу Ниша; Тимочка, под командом пуковника Лешјанина са 25000 бораца, која је бранила источну границу; Дринска, под командом генерала Алимпића са 20000 бораца, са задатком да брани западну границу и Ибарска, под командом генерала Заха са 11500 бораца, која је била усмерена ка Сјеници.
Ратни проглас је објављен 30. јуна 1876. године, а први плотун је испаљен два дана касније. Рат је почео, али без пуно успеха. Дринска војска је прешла Дрину, стигла до Бјељине, где се утврдила. Ибарска војска је прешла границу и упутила се према Сјеници, где је после борбе заустављена, а генерал Зах је смењен. Тимочка војска је заузела Кулу, али је брзо била потиснута и препустила је стратешки важну позицију – Велики Извор. Моравска војска је освојила положај Бабина глава и приближила се Ак-Паланци, али је на вест о неуспеху тимочке војске морала да се повуче. Покушај 18. јула 1876. године да тимочка војска потпомогнута делом моравске врати Велики Извор завршио се неуспехом.
Почетак рата открио је стварни однос снага зараћених страна. Показало се војска Отоманске империје има новије и боље наоружање, да је, насупрот српске, махом народне војске, послала најбоље регуларне трупе. Српска страна није имала довољно официра и недостајала је вештина вишег командовања. На све то, изостао је планирани општи балкански устанак против Турске, није било оперативне сарадње са црногорском војском, а руска помоћ у прво време није била ни онаква ни онолика како се очекивало. Врховни командант српске војске, Милан Обреновић, сагледао је брзо праву ситуацију и увидео да српска војска нема снаге за офанзивне акције, а како се бојао и ступања у дефанзиву, предлагао је влади примирје од два месеца. Влада се залагала за офанзиву на западној граници, али се споразумела са младим владарем да се напад одгоди док се не одбије турски напад са истока, а да Милан неће тражити примирје на своју руку.
Турска офанзива је покренута крајем јула 1876. године у околини Књажевца, који је храбро бранио пуковник Хорватовић. Ипак, после неколико дана Књажевац је пао у руке непријатеља, а за њим и Зајечар. Због оваквог развоја догађаја тимочка војска је спојена са моравском, а здружени командант постао је генерал Черњајев. Нова турска офанзива је упућена почетком августа од Ниша ка Алексинцу, који је бранио улаз у стратешки изузетно важну моравску долину. Потискујући српску војску, турске трупе су удариле 11. августа на утврђени шуматовачки шанац, који је одолео свим нападима, потпомогнут артиљеријом са алексиначких положаја. Шуматовачка битка је била најславнији подвиг српске војске у рату са Отоманском империјом 1876. године, а командант одбране Алексинца пуковник Коста Протић добио је чин генерала.
Исцрпена после пораза турска војска је усмерила оштрицу свог напада са десне на леву обалу Мораве, која није била добро утврђена. Првих дана септембра српска војска је потиснута са Адровца на одбранбену линију Ђунис-Шиљеговац. План турских трупа је био да се обезбеде од бочног напада са алексиначких положаја, преласком на десну обалу Мораве и тако пресеку везе између Алексинца и Делиграда. Српска војска се утврдила на десној обали Мораве код Бобовишта и 11. септембра је одбила турски напад. У том тренутку стигла је иницијатива Великих сила да се потпише примирје. Кнез Милан се, после консултација са војним командантима, изјаснио да пристаје на понуђено посредовање. Порта је пристала тек после притиска Великих сила, али како се још није споразумела о условима мира, пристала је на фактично примирје до 25. септембра.
Појачано интересовање руске јавности за ратне догађаје у Србији изазвало је сакупљање и слање новчане помоћи и повећани прилив добровољаца. Чинило се да је утицај генерала Черњајева на врхунцу. Руски генерал, чији је план био да се рат продужи док се Русија у њега не укључи, на први глас о примирју је 16. септембра у Делиграду прогласио Србију за краљевину, а кнеза Милана за краља. Под притиском Великих сила кнез Милан је изјавио да „проглашењу краљевине неће дати следства“, а „делиградски догађај“, није спречио успостављање примирја.
Порта је 24. септембра предложила да се примирје продужи за још седам дана. У влади Стевче Михаиловића мишљења су по том питању била подељена, али се кнез Милан одлучио за наставак рата. Већ 28. септембра 1876. године генерал Черњајев је напао турске положаје на левој обали Мораве. Отпочела је дводневна битка на Кревету, најкрвавија битка рата. Пошто су Турци углавном задржали своје положаје битка је представљала само делимични успех српске војске. Обе стране су биле тако исцрпљене да су и без примирја непријатељства прекинута до средине следећег месеца.
Нова турска офанзива кренула је средином октобра 1876. године и била је усмерена против Ђуниса, који је због веза са Алексинцем, Делиградом и Крушевцем био стратешки изузетно важан. У бици код Великог Шиљеговца, од 19. до 21. октобра турска војска је имала успеха и потиснула Хорватовићеве трупе које су браниле приступ Ђунису. Већ 29. октобра покренут је напад на Ђунис који је брзо освојен. Пад Ђуниса представљао је праву катастрофу и рђав крај рата по српску војску. Генерал Черњајев је телеграфисао да је стање критично и да се хитно затражи примирје. По повлачењу српске војске на линију Делиград-Крушевац, Черњајев је праћен руским војницима неочекивано отишао из Србије.
Влада Стевче Михаиловића затражила је одмах посредовање Русије зарад склапања примирја. Пред руским ултиматумом Порта је пристала на прекид непријатељстава, те је 2. новембра закључено двомесечно примирје. Преговори између Србије и Отоманске империје о закључивању мира, текли су мање-више глатко, јер су обе стране биле заинтересоване да се односи врате у стање пре рата. Протокол о миру потписан је 28. фебруара 1877. године, а пет дана касније кнез Милан је објавио да је мир успостављен.
Први рат са Отоманском империјом скупо је коштао Србију. По Слободану Јовановићу, српска војска је имала око 5000 погинулих војника, рањених око 9500, а несталих око 1000. Огромна је била и финансијска штета, а и страшно су пострадали делови земље који су били окупирани. Иако рат није донео материјалну, представљао је значајну моралну добит. Српско питање и заједнички интереси српског народа у Кнежевини и Босни изнети су пред суд Европе и показана је завидна национална солидарност. Српска војска и дипломатија почињале су да стичу искуство потребно за следеће велике напоре.
Дарко Гучанин
историчар, архивиста
директор Народног музеја Краљево