Сликари из Цариграда, који су између 1369–1421. године емигрирали у Кандију (Ираклион), одиграли су значајну улогу у настанку критског сликарства, доневши иконографске и стилске трендове византијске престонице. Нови стил који су на Крит донели цариградски уметници и утицај западне уметности коју је подстицало млетачко присуство на острву, као и појава богате и образоване буржоазије која је подржавала уметност, утицали су на појаву великих сликара и особеног стила у иконопису познатог под називом критска сликарска школа или итало-критска школа.

Краља Милана, суоченог са изазовима и компликацијама, често је заокупљала мисао о оставци. Очекујући велики сукоб и рат две царевине на Балкану, суочен са негодовањем из Санкт Петерсбурга, а неубеђен у безусловну подршку званичног Беча, српски краљ није веровао да ће моћи дуго да истрајава на свом положају. Пораз у рату са Бугарском представљао је нови ударац, а развод са краљицом Наталијом након скандала у Визбадену, донео је осећање срамоте и понижења. Околности су водиле неминовно абдикацији у корист малолетног престолонаследника Александра.

Иако су прве године брака краља Милана и краљице Наталије биле изузетно срећне, протоком времена ситуација се мењала. Складни односи су нарушени бројним неверствима српског владара, драматичном разликом у карактерима супружника и, најзад, испливале су на површину супротности у политичким погледима.