На данашњи дан, 12. јуна 2023. године, навршава се стогодишњица од рођења Миодрага Миће Поповића. Упамћен пре свега као сликар, али и филмски редитељ, сценариста, теоретичар и истраживач уметности, Миодраг Мића Поповић оставиће неизбрисив траг у уметности двадесетог века својом бескомпромисном борбом за слободу мисли и ликовног израза. Његова потрага која започиње поетским интимизмом и грађанским реализмом, преко експресионизма и енформела, са приспећем у сликарству призора, сведочи о посебној даровитости и умећу једног вишестраног уметника.
Рођен у Лозници 12. јуна 1923. године, Мића Поповић као четворогодишњак са породицом одлази у Београд, где ће још као гимназијалац открити да је могуће живети од уметности, тако што ће својим вршњацима за скромну надокнаду радити домаће задатке за час цртања. Ипак, одлазак на изложбу француских импресиониста у петом разреду Треће мушке гимназије пресудиће у погледу његове професије. Одушевљен светлошћу, слободом и лакоћом израза, чврсто ће одлучити да се бави сликарством. Прве радове излаже још 1940. године на XIII јесењој изложби у „Цвијети Зузорић“, да би по завршетку рата 1946. године уписао Академију ликовних уметности у Београду, где ће га сачекати идеологија социјалистичког реализма којој ће се супротстављати дуги низ година.
Прву побуну против наметнутог система вредности повешће тек непуних годину дана након уписа на академију, у класи Ивана Табаковића, који је очигледно подржавао жељу својих студената да се отисну у природу и ослободе политичких утицаја. Заједно са пријатељима са класе Петром Омчикусом, Миодрагом Батом Михајловићем, Милетом Андрејевићем, Косаром Бокшан, Љубицом Јовановић и својом будућом супругом Вером Божичковић одлази у Задар у потрагу за мотивима и експресијом налик на међуратну уметност или западњачки формализам где оснивају „Задарску групу“. Из Задра ће доћи натраг у Београд са мноштвом цртежа, слика и бележака, дочекан као декадент без могућности повратка на Академију. То га, међутим, није спречило да буде први послератни сликар у Београду који је приредио самосталну изложбу.
Следе периоди у Паризу, стецишту светске уметничке сцене, где се окреће апстракцији и енформелу као „здравом прекиду једног нездравог стања у уметности“ који ће трајати до 1969. године. Живот дисидента наставиће у Симиној 9а, расправљајући о темама из уметности, социјализма, комунизма али и свакодневици са најбољим пријатељом Бориславом Михајловићем Михизом, Добрицом Ћосићем, Живорадом Стојковићем, Лазаром Трифуновићем и Антонијем Исаковићем које ће и овековечити у делу „Хексагонални простор“ 1970. године које припада циклусу „Сликарства призора“ које уметник развија враћајући се фигурацији од 1969. до 1980. године.
Иако хваљен због сликарског дара али и критикован због избора тема, себе није видео као политички ангажованог сликара. Прихватио је улогу сведока времена више но критичара. За „Политику“ у новембру 1995, годину дана пре своје смрти изјавиће: „Већ у школи наишао сам на отпоре, а знате зашто? Зато што сам се увек бавио истином. У време нашег социјалистичког реализма од којег сам прихватио само реализам, задатак је био да се бавите неистином. Уопште се није радило о сукобу у формалном смислу. Могао сам да будем социјалистички реалиста par exellence у погледу тога како сликам, али сукоб је био томе шта сликам и како датој теми прилазим психолошки, социолошки и политички. Све ми се чини, да што време више пролази, да ће људима да буде све мање јасно због чега сам био оспораван.“
Јелена Марковић
историчар уметности, волонтер
Народни музеј Краљево