На данашњи дан, 16. августа 1893. године у Хрватској Костајници, рођен је Јарослав Кратина, сликар, кописта и рестауратор, човек који је у многоме допринео проучавању и очувању српског средњовековног фреско-сликарства, као и његовој слави и афирмацији у свету.
Иако је по оцу био Чех, изјашњавао се као Србин што је и потврдио уласком у православну веру 1943. године. Године 1907. уписује декоративно сликарски смер у Краљевској земаљаској обртној школи у Загребу где су се талентовани уписници обучавали за различите уметничке занате како би касније могли са лакоћом да раде на обнови споменика превасходно сакралне уметности. Школовање наставља на Вишој школи за уметност и обрт у Загребу, код једног од њених оснивача, професора Беле Чикоша-Сесије, сликара познатог по раду у духу симболизма и сецесије. По завршетку студија 1919. године долази у Београд где ће имати и своју прву самосталну изложбу.
Већ 1922. године излагаће на Петој југословенској уметничкој изложби, поред замерки критичара за „редак, жидак и недовољно материјалан тон“ побраће симпатије критике због талента да изазове дивљење чак и у оку неуког посматрача. На тој изложби Кратина ће представити своју слику „Три грације“ о којој ће Бранко Поповић, сликар и ликовни критичар записати следеће: „Пред овом сликом, која није технички савладана, која је, за обичну публику, прилично слободно схваћена и стога неприхватљива, виђали смо несумњиве незналице, од којих се ни у ком случају не би могло очекивати неко разумевање, где застају. Питали смо их не бисмо ли што дознали. Нису знали ништа рећи. Али када смо им скренули пажњу на ону добро виђену и фино спроведену скалу широких и лепих тонова од круне дрвета, испод кога су грације, до земље доле, они су весело одобравали, као неко коме је пукло пред очима, како се то каже. Заиста Кратина, и ако мало и неизрађен, показујееминентне сликарске способности : он је изгледа рођени сликар. Каква спонтаност у руковању кичицом, каква нијансираност у тоновима и у бојама, његове истина још прилично пригушене палете!“
Са друге стране, вештина копирања фресака, иако често неправедно изједначавана са фалсификовањем и пуким пресликавањем без уметничке вредности, захтевала је изузетно занатско умеће као и познавање иконографије, подразумевала је тегобан процес израде у условима слабе видљивости под светлошћу свећа близак оном у коме су средњовековни фрескописци стварали оригинале. Није утврђено када је Кратина почео да се бави копирањем фресака. Градећи његову „средњевековну биографију“ савременици су приписивали тај тренутак Божанској промисли, где се он као млади приштински професор са ђацима обретнуо у Грачаници и изгубио спокојство док „фреске које су му се уселиле у сан“ није преселио на платно. Ову тврдња делимично је подржана тиме да је Јарослав Кратина постављен за привременог учитеља вештине Гимназије у Приштини 1921. године када и датирају неке од његових првих копија фресака. Последње ће насликати 1952. године за Галерију фресака као први кописта који ће радити на формирању збирке поред својих француских колега. Његов опус обухвата сликарство Свете Софије охридске, Нереза, Ђурђевих Ступова, Милешеве, Мораче, Сопоћана, Ариља, Светих Апостола у Пећи, Старог Нагоричина, Светог Никите, Дечана, Псаче, Марковог манастира, Ресаве, Светог Николе у Бањи Прибојској, Лонгинових икона.
Јелена Марковић
историчар уметности, волонтер
Народни музеј Краљево