На данашњи дан навршава се 20 година од смрти уметника Светислава Мандића, песника, кописте и истраживача српског средњег века. Човека искричавог талента кога су „царским путевима“ уметничке спознаје водиле „крупне и мирне рашке очи“.
Светислав Мандић рођен је 8. марта 1921. године у Мостару од оца Риста и мајке Јованке. Да ће током образовања у Државној реалној гимназији, у свом родном граду, развити и љубав према поезији сведочи његов рад „Путови данашње омладине према песми Вељка Петровића Верујте прво“који је написао пред крај школовања 1939. године. Своје прво песничко дело, књигу поезије „Двојица“ објављује заједно са школским другом Велимиром Ковачевићем. У трагедији Херцеговачког устанка 1941. године „питоми и храбри“ Ковачевић биће један од оних „који су отишли размрсканих чела оног несхватљивог лета када су имали двадесет година“. Након овог немилог догађаја, са породицом напушта Мостар и августа 1941. године одлази у Београд. 1990. године у својој песми Судњи дан, осврнуће се на „ужасни јул“ са питањем „а како ћу ја тада стати пред лица својих ближњих, пред оне које сам надживео толико деценија“.
По доласку у Београд уписује сликарство на Академији ликовних уметности. Успешно завршивши студије 1950. године, већ 1951. добија место сликара конзерватора у Заводу за заштиту и научно проучавање споменика културе Републике Србије, где је „свој сликарски таленат највећма усмерио на фрескопис и остао запамћен као врстан и плодан кописта“. Свој песнички таленат није запуштао, упоредо док је лечио и враћао средњoвековним фрескама сјај минулих времена, у својим песмама је „баштинио најдубље тековине средњовековне културе и православне духовности“. У периоду од 1956. до 1957. године постаће вршилац дужности директора Завода. Од 1960. године долази на место уредника Публицистичко-издавачког завода Југославија до 1963. када је примљен за вишег конзерватора у Галерију фресака, где ће се задржати до 1971. године.
Врхунац његове плодоносне копистичке каријере огледа се у четрдесет и шест копија фресака које је Светислав Мандић израдио у периоду од 1952. до 1965. године у истим споменицима у којима је радио и конзервацију зидног сликарства. Ова збирка броји нека од најважнијих дела тринаестог века, Студенице, Милешеве, Сопоћана, Градца и Ариља, али и сликарство четрнаестог века у Краљевој цркви у Студеници, Белој цркви каранској, Добруну, Дечанима, Новој Павлици, Рамаћи.
Сматрао је да „уметност на човека може успешно да делује, независно од тога на каквом културном степену се тај човек налази, само онда, ако је директно њему намењена, ако је везана за његов свакидашњи живот, и, дабоме, ако садржи у себи све оне чиниоце које од ње праве истинску уметност“ и да је „старо наше сликарство по црквама углавном такво и било“. Његово дело поред изузетног студиозног документарног приказа карактерише и „техничка беспрекорност“ коју стручњаци сматрају за реткост, будући да су кописти тих година умели да недовољно фиксирају своја дела што је проузроковало њихово отирање.
Свој радни век окончаће као уредник издавачке куће Туристичка штампа1978. године, када одлази у пензију. Био је иницијатор, уредник и дизајнер прва три броја часописа „Зограф“, једног од најбитнијих медиевистичких часописа у свету и код нас. Седамдесетих година интензивније ће се бавити стручним истраживањима која ће објавити у неколико у неколико књига: Древник, записи конзерватора (1975), Чрте и резе, Фрагменти старог именика (1981), Розета на Ресави (1986), Велика господа све српске земље и други просопографски прилози (1986), Царски син Стефана Немање, Чињенице и претпоставке о српском средњовековљу (1990) као и у појединим часописима.
Оцењен као песник сањалачке и елегичне лирике, стекао је благонаклоност критичара и колега, објавио је збирке песама Двојица (са Велимиром Ковачевићем, 1940), Кад млидијах живети (1952) и Милосно доба (1960), Песме (1990) и Звездара и друге песме (1995).
Јелена Марковић
историчар уметности, волонтер
Народни музеј Краљево