Михаило Петровић рођен је у Савамали, 16. септембра 1902. године, од оца Сретена Петровића, дипломираног машинисте, и мајке Јулијана Пергел, Мађарице, која је по удаји прекрштена у Милицу. После пар година живота на Чубури са породицом се сели у Братинац где завршава основну школу. Као надарено дете које је са пет година научило да чита и пише, љубав према уметности развија самоуко, што ће га пратити до краја формативних година. Иако је гимназију напустио пред полагање матуре стекао је добро знање немачког и француског језика које му је омогућило да проучава страну литературу везану за уметност. Београдску уметничку школу уписује 1919. године, али је убрзо напушта сматрајући методе академског образовања застарелим и бескорисним. Своје школовање покушава да настави у Бечу, где се током двомесечног боравка сусреће са оригиналима старих мајстора и немачких експресиониста која ће на њега оставити значајан утисак.
Петров се вратио кући 1921. године, видно инспирисан Клеом, Кандинским и садржајем часописа „Der Sturm“ тада се и представио публици линорезима у „Зениту“, као један од најактивнијих чланова у тадашњем првом авангардном часопису на подневљу Југославије који је окупљао младе ствараоце који су за циљ имали промену света и човека уз помоћ уметности. Ту се први пут потписао као Петров, оставивши за собом породично презиме. У току 1923. године обрео се као стипендиста на Академији у Кракову код професора, Јозефа Панкјевича познатог пољског фовисте. Како није имао средстава да настави даље школовање, надоместио га је темељним истраживањем стручне литературе и кретањем у уметничким круговима „модерне мисли и слободног израза“. Припадао је окружењу знаменитих уметника, попут Станислава Винавера, Тодора Манојловића, Драгана Алексића, Рада Драинца и Тина Ујевића који су се окупљали у кафани „Москва“ неуморно дискутујући, теоретишући и осмишљавајући планове и програме за часописе и уметничке групе.
Заведен идејама модерне уметности, Петров је тих година створио свест о значају велике ликовне револуције која се догодила у првој деценији двадесетог века. Од тог тренутка, као графичар, сликар и критичар, пратиће сва кретања у уметности свог времена. Критика је оценила да се Петров „развио бурно и у сталној побуни, далеко од академија, на крајњој левици нашег сликарства“. Али се након зенитистичке фазе, враћа конвенционалним темама и формама, напушта графику и у међуратном периоду окреће се сликарству и ликовној критици. Ствара пејзаже и портрете који одражавају тренутну атмосферу у ликовној уметности, где су управо те теме биле најдоминантније. У својим критичким текстовима, Петров је пружао стручну анализу занатских и техничких изазова у сликарству заобилазећи литерарна и поетска тумачења уметничког дела. Међутим, када би приметио да је критика коју би написао сурова, из колегијалности, цепао би приказе и писао их изнова. У послератном периоду прећи ће пут од социјално ангажоване уметности до апстракције.
Од 1940. па до 1951. године предавао је на Академији ликовних уметности у Београду, а од 1951. до 1969. године на Академији за примењене уметности у Београду где је био и шеф Графичког одсека. Као први професор у области графике сматрао је да се изборио за њену равноправност у „средини недозрелој за ову проблематику“ и да ју је „извукао“ из стандардног ранга обичне „штампане ствари“. Петров је у својим радовима често истицао графику као област која је дуго била потцењивана и није сматрана уметношћу. Кроз године преданог ангажовања, успео је да јој придодели статус равноправне уметничке дисциплине.
Јелена Марковић
историчар уметности, волонтер
Народни музеј Краљево