Од милоште познат као Деда Кратина, онај који је у очима „имао нешто од боје анђела из Милешеве“ упокојио се, на данашњи дан, 30. септембра 1973. године у Београду. Тих и ненаметљив, предан раду, Јарослав Кратина највећи допринос нашој ликовној уметности даће као један од првих кописта и предавача фреско-сликарства на Факултету ликовних уметности у Београду.
Потреба за вештином израде копија фресака, коју ће Јарослав Кратина усавршити и радо преносити будућим нараштајима, укоренила се још средином деветнаестог века како би се спречило неумитно пропадање средњевековног зидног сликарства у тежњи да се оно „сачува за историју словенског живота“. Истраживачи старина израђивали су скице и понекад копирали фреске како би их по повратку са терена накнадно проучавали. Како би лакше приступили материјалу и сачували угрожене фреске, предлагали су да се оне скину и пренесу у музеј. Срећом, ови предлози су осујећени јер је процењено да би такав поступак могао угрозити колико зидне слике толико и архитектуру споменика.
Почетком двадесетог века јавља се идеја о заснивању Галерије сликарских копија и садрених (гипсаних) одлива која би поред излагачке имала и васпитну улогу коју би постигла кроз повезивање са Високом школом ликовних уметности али и наставом ликовних уметности у средњим школама, са жељом да се „прикаже целокупно српско национално благо преко копија, од старина до данас“. Међутим, тек по окончању Великог рата, копије фресака добијају своје место у изложбеним просторима, а посетиоцима се поручује „да се не жале што посматрају копије, а не оригинале, јер је за представљање непокретних споменика културе средњег века улога копије важна јер омогућава директно поређење слика из разних епоха а преко њих показује и технологију фреске кроз средњовековно сликарство“.
Такав дух времена изнедрио је уметничку личност Јарослава Кратине, чије стваралаштво на пољу копистике, конзервације и рестаурације датира још од 1921. године, када израђује своје прве копије. Из Кратинине занесености лепотом византијског сликарства проистекао је предани и непрекидни рад на афирмацији средњовековне уметности који је отпочео дозволом да његове копије фресака, од којих најпознатије из цркве Грачанице, манастира Нерези и манастира Сопоћани, буду репродуковане у три броја часописа „Рашка“ објављеном на српском, француском и немачком језику. Врхунац своје копистичке каријере доживеће 1950. године као члан организационог одбора изложбе „Југословенска средњовековна уметност“,одржане у Музеју француских споменика, у палати Шајоу Паризу, где ће га, у тексту каталога изложбе, Пол Дешан, директор Музеја француских споменика, поменути као једног од најбољих југословенских кописта.
У Уметничком музеју због „специјализације за копирање фресака и вештине скидања старих фресака“ обрешће се после Другог светског рата. Међутим, како у осиромашеној земљи није било довољно средстава и услова да се Кратина задржи у музеју, као адекватан кадар са искуством у ликовно-педагошком раду бива упућен на Академију ликовних уметности на место наставника зидног сликарства. Тамо ће до свог одласка у пензију 1961. године остати омиљен међу студентима којим је, судећи по добијеним карактеристикама, успео да усади „интересовање и љубав за упознавање технике фреско-сликања“, где „као предагог има особине поштеног учитеља који несебично даје своје знање и искуство млађима“ предано и патриотски.
Колико је овај „симпатичан, искрен и добродушан стари уметник, чије су ведро плаве, дечачки живе очи у оштром контрасту с лицем које су небројене боре учиниле старијим ношто јесте“, волео своју земљу и за њу искрено радио сведочи и детаљ да је 1957. године затражио помоћ уметника како би задругу која постигне најбоље резултате на територији Републике Србије наградио осликавањем задружног дома са мотивима народноослободилачке борбе и живота на селу, сматрајући то најпогоднијим начином приближавању уметности људима, „пошто се ради о мотивима и техници сликања разумљивим најширим слојевима“. У својој изјави закључиће ентузијастично: „Што се мене тиче, ја сам спреман — чекам само да видим ко је победник, па да кренем на рад!”
Јелена Марковић
историчар уметности, волонтер
Народни музеј Краљево