На данашњи дан, 11. фебруара 1953. године, у Београду, преминуо је Урош Предић, најизразитији представник академског реализма у Срба. У друштву цењен, у родбини вољен и омиљен, посматран као „пријатан и благ у опхођењу, занимљив и садржајан у излагањима и опажањима, увек духовит и спреман на шалу“. Попут Предићевих савременика, љубитељи уметности га данас подједнако поштују и после 70 година од његове смрти.
Рођен у Орловату 1857. године најмлађи син свештеника, као први стипендиста Матице српске завршава Уметничку академију у Бечу 1880. године у класи истакнутог бечког сликара, професора Кристијана Грипенкерла. Већ увелико асистент на Академији, израђује слике за салу Горњег дома Парламента, које уједно представљају Предићев опроштај од Беча, пошто се по обављеном послу враћа у Србију, у којој ће, у Орловати и затим у Београду наредних 70 година, плодоносно наставити свој уметнички рад. Скроман и мирољубив, за живота приредиће само једну самосталну изложбу. Ипак репродукције дела, попут „Надурене девојчице“, „Косовке девојке“, „Веселе браће“, „Херцеговачких бегунаца“, као урамљене штампе, олеографије, па и гоблени красиће домове у Србији до данашњих дана.
Иако је себе сматрао „занатлијом који ради оно што му се даде“, Урош Предић се кроз више од 1700 дела остварио у различитим ликовним жанровима. Као портретиста налазио је начине да поуздано дочара тајновити свет душе иза лика. Као сликар историјских и религиозних тема настојао је да остане веран и близак истини, проучавајући српско историјско, етнографско и уметничко наслеђе, посебно уочљиво на слици „Свети Сава благосиља Српчад“ због реконструкције амбијента средњовековног храма или на иконостасу у Бечеју где приказује светог Симеона Немању Студенице у руци, док поред светог Стефана Дечанског и светог кнеза Лазара слика њихове задужбине. Као хроничар свакодневице даје себи одушка у својим морализаторским мудролијама у делу „Банаћани пред адвокатовим вратима“ али и нуди неспутану саосећајност на слици „Сироче на мајчином гробу“. У домену пејзажа Предић варира од интимне преокупације „Визије у облацима“ у којој служећи се симболима ишчекује историјску олују, до „Панораме Београда“ која представља веран приказ, скоро документ, урбаног пејзажа. Према уметности акта остаје индиферентан, судећи да га је насликао само једном и то „Женски акт у ентеријеру“.
Живећи у периоду великих промена на светској уметничкој сцени протканој изданцима модерне уметности чинило се да их је тешко прихватао, сматрајући да је прошло време „великог, озбиљног узвишеног сликарства“. Запажања Уроша Предића о уметности двадесетог века звуче једнако свеже и савремено: „Данас се слике мичу, па чак и говоре и певају! Блаженство, ако га је кадгод било у ширим размерама пропало је једанпут за свагда“ и уступило је своје место „немиру, јурњави без циља, вечном незадовољству са оним што је ту у тражењу нечег новог. Сви нешто траже, јер су изгубили себе, и сликари данас углавном више траже него што сликају, у толикој мери, да је тражење постало главно мерило за даровитост, док се оно некад сматрало сигурним знаком слабих способности.“
На молбу житеља Орловата, а по сопственој жељи сахрањен је у родном месту у гробници својих родитеља „тихо и скромно како приличи смерном трудбенику културе.“ Жеља му је услишена, тога дана, поред породице и мештана Орловата, Урошу Предићу почаст су одала многа имена уметничке елите тога доба.
Јелена Марковић
историчар уметности, волонтер
Народни музеј Краљево