Ове године обележавамо 80 година од почетка Другог светског рата, који је на територији Краљевине Југославије започео тзв. априлским ратом, од 6. априла 1941. када је бомбардован Београд до 17. априла када је потписана капитулација Југославије.
Суочена са супрематијом немачког оружја на европским ратиштима у првим годинама Другог светског рата, као и притиском да се изјасни за укључивање у Тројни споразум, чињеницом да је аншлусом Аустрије и прикључивањем Румуније, Мађарске и Бугарске поменутом споразуму била окружена готово дуж читавих својих граница члановима или савезницама чланова сила осовине, Краљевина Југославија је била принуђена да приступи Тројном Пакту. Намесник кнез Павле, иако пробритански орјентисан, добио је за то сагласност Крунског савета и 25. марта 1941. године у Бечу, у дворцу Белведере, Драгиша Цветковић, председник владе и Александар Цинцар-Марковић, министар спољних послова, потписали су Протокол о приступу Краљевине Југославије Тројном Пакту. Адолф Хитлер је током преговора, а и словом потписаног споразума, показивао неуобичајену толеранцију према Краљевини Југославији што је било условљено потребом да се избегне војно ангажовање у предвечерје напада на Совјетски Савез и потребом да мирним путем приволи Југославију на сарадњу и несметано експлоатише њене изворе. Наиме, у три посебне ноте је Југославији гарантовано успостављање територијалне везе са Егејским морем и право на град и луку Солун, затим, да ће бити заувек поштован суверенитет и територијални интегритет Југославије, да ће силе осовине у случају рата тражити од Краљевине дозволу за прелаз или превоз трупа преко њене државне територије, а Немачка и Италија су јамчиле југословенској влади да од ње неће захтевати војну помоћ.
Акт приклањања Краљевине Југославије силама осовине изазвао је огромно незадовољство и већ од 25. марта у Београду и другим градовима, међу којима је било и Краљево, почеле су демонстрације. Под дејством тог масовног антифашистичког таласа, снажног незадовољства у војсци, тајних завереничких официрских група, пожуривања британских политичких, дипломатских и обавештајних фактора покренут је механизам државног удара. На челу завере налазили су се официри ратног ваздухопловства, генерали Боривоје Мирковић и Душан Симовић, те официри београдског гарнизона и краљевске гарде. У ноћи између 26. и 27. марта 1941. године извршен је пуч, у којем је, без отпора, смењена влада Цветковић-Мачек, краљ Петар II Карађорђевић је проглашен пунолетним и наредног дана је примио круну, a Душан Симовић, командант ратног ваздухопловства, именован је за председника владе. Кнез Павле је из Загреба враћен у Београд, одакле је преко Грчке, конфиниран у Кенији. Нова влада није отказала одлуку о приступању Краљевине Југославије Тројном Пакту, гледала је на државни удар као на унутарполитички догађај и уверавала је Немце и Италијане у своју лојалност и жељу да се са њима одрже добри односи.
Адолф Хитлер је на догађаје у Југославији реаговао одлучно и без оклевања. У жељи да се обезбеди мир у позадини пред напад на Совјетски Савез, да се спречи могућност организовања јужног европског фронта и да се, на крају, казни непоуздана влада, која је безобзирно одбацила Тројни Пакт, одлучено је да се сломи отпор Краљевине Југославије. На основу директиве фелдмаршала Вилхелма фон Кајтела, начелника немачке Врховне команде припремљен је план напада на Југославију. У ратним операцијама ће узети учешћа 52 немачке, италијанске и мађарске дивизије са 870 000 војника и супериорном и модерном војном доктрином и техником. Насупрот снагама осовине било је распоређено 600 000 југословенских војника под оружјем. Неприпремљеност и слаба наоружаност војске, недораслост командног кадра за вођење модерног рата, жестока национална подвајања, бројне политичке и социјалне конфронтације и опште незадовољство смањиће отпорну снагу Краљевине.
Немци су Југославију напали без објаве рата, сурово бомбардујућу Београд 6. априла 1941. године, иако је он проглашен отвореним градом. Напад ваздушне армаде генерал-пуковника Александра Лера доносио је смрт међу цивилним становништвом и безобзирно разарање, којег није била поштеђена ни Народна библиотека. Непријатељске трупе су похрлиле преко југословенских границе из Немачке, Италије, Мађарске, Румуније и Бугарске. Главни удари су извршени из два правца: Друга немачка армија, јачине 11 дивизија, под командом генерал-пуковника фон Вајкса, кренула је из реона Клагенфурта и Граца правцем ка Загребу, Београду и Сарајеву, док је Дванаеста немачка армија снаге 19 дивизија, под командом фелдмаршала фон Листа напала из Бугарске као би пресекла везу између Грчке и Југославије. Југоисточни фронт се распао под првим ударом непријатеља и већ 9. априла Немци су загосподарили Македонијом. Северозападни фронт се, северно до Саве и Дунава распао између 6. и 10. априла. У Загребу је 10. априла формирана фашистичка Независна Држава Хрватска, а немачке трупе су 13. априла ушле у Београд.
Током априлског рата целокупна војна организација Краљевине је отказала, мобилизациони центри нису функционисали па је мобилизација обављена са закашњењем, није било оружја, муниције, одеће, појавиле су се издаја и дефетизам. Чинило се да Врховна команда Југословенске војске нема контролу над ситуацијом. Појединачни примери хероизма, нарочито код припадника југословенске авијације, нису могли да утичу на општи пораз и расуло. У пометњи, Влада се повлачила од Севојна према Сарајеву и, најзад, Никшићу, где је донесена одлука о евакуацији краља, двора, владе, генерала, шефова странака, укупно око 200 људи, најпре у Грчку, а затим, у Палестину и Лондон. Тек постављени начелник штаба Врховне команде, армијски генерал Калафатовић, добио је од владе задатак да затражи примирје. Споразум о примирју, у суштини акт о безусловној капитулацији, потписали су 17. априла 1941. године у згради чехословачког посланства у Београду, с немачке стране, генерал-пуковник фон Вајкс, а са југословенске, Александар Цинцар-Марковић и генерал Радивоје Јанковић. У краткотрајном априлском рату заробљено је око 375 000 југословенских официра и војника. Територију Краљевине Југославије између себе су поделиле окупаторске силе, уз организовање марионетске фашистичке НДХ-а.
Дарко Гучанин
историчар, архивиста
директор Народног музеја Краљево