На данашњи дан, 5. јула 2026. године, навршава се 85 година од оснивања концентрационог логора Бањица. Већ у првим недељама окупације разматрала се идеја о оснивању логора у Београду, а први писани трагови који се могу довести у везу са оснивањем Бањичког логора потичу из маја 1941. године. Одлука о оснивању логора у Београду је донета пре 22. јуна. Немци су испрва предлагали да за његову локацију буде искоришћена зграда бившег затвора Суда за заштиту државе на Ади Циганлији, али се од тога одустало. Специјална комисија, састављена од припадника Управе града Београда и Гестапоа донела је одлуку да логор буде смештен у згради 18. пешадијског пука на Бањици. Зграда је имала два спрата и сутерен, а одабрана је и због тога што се сматрало да може примити велики број затвореника.
Формалну одлуку о оснивању Бањичког логора немачке окупационе власти су донеле пре 10. јула, што се види из писма Драгомира Јовановић, управника Града Београда задуженог за њено спровођење у дело, послатог председнику Београдске општине. Иако се из писма не може утврдити тачан датум када је одлука донета, може се претпоставити да је то био 5. јул, дан када је на Бањицу стигао Светозар Вујковић, постављен за управника логора. Први затвореници, 87 мушкараца и 12 жена, стигли су у логор 9. јула, а међу њима је био и Краљевчанин Слободан Луковић, студенти филозофије и комуниста. Стрељан је већ 15. августа.
У време када су пристигли први затвореници гвоздене решетке су биле постављене само на једној већој соби у сутерену, али се брзо почело са радовима на прилагођавању зграде њеној новој намени. Подигнута су масивна врата са гвозденим полугама, постављене су решетке на свим собама и металне преграде између ходника и холова. У току септембра 1941. године подигнути су зидови висине 5 метара који су заменили бодљикаву жицу. Зид је био у облику петоугаоника, са 5 купола на угловима у којима су били митраљези. Логор су увече осветљавали рефлектори, а светлост у собама није смела да се гаси. Свеотозар Вујковић је био управник логора, а његов помоћник је био Ђорђе Космајац. Међутим, морали су да се повинују одлукама Гестапоа, из чијих редова су долазили команданти логора. Међу Немцима у логору је било и фолксдојчера, а нарочито су се по суровости према затвореницима истицали подофицир Петер Кригер и лекар мајор Јунг.
Свака соба је имала своју намену, па су тако у неке собе упућивани они које су у логор слали Немци, а у друге они које је хапсила Специјална полиција. Ипак, било је и мешовитих соба. Такође, по распореду нових заточеника могла се наслутити њихова даља судбина, односно да ли ће бити стрељани, одведени на принудни рад или пуштени на слободу. Таоци су обично били смештени у „немачком крилу логора“ и могли су се слободније кретати од осталих затвореника. Почетком јуна 1942. извршена је класификација заточеника у 4 категорије, по тежини кривице. Прву категорију су чинили они којима су приписивана најтежа дела, а четврту они који су могли бити пуштени из логора. Ипак, дешавало се да буду стрељани и они који су сврставани у трећу или четврту категорију.
По доласку у логор од затвореника су узимани лични подаци, а све ствари су одузимане. Затвореници су уписивани у логорске књиге оним редом којим су пристизали. Устајало се око 5 ујутру, а затим је затвореницима давано мало времена за умивање. Уколико би тада настала гужва, стражари су физички кажњавали затворенике. Први оброк је дељен тек око 10 часова, а обично би се састојао од мало проје од убуђалог брашна. За ручак је дељена нека слабија чорба, а логораши су после 18 часова затварани у собе. Шетње су биле повремено дозвољене, али не и разговор током њих. Затвореници су морали да се крећу са рукама на леђима и погнуте главе у одређеном кругу. Најтежа су била саслушања. Глад и лоши хигијенски услови доводили су до појава епидемија попут дизентерије и пегавог тифуса. Политички разговори, певање, било каква бука и држање било каквих предмета (нарочито прибора за писање) били су строго забрањени. Упркос томе, затвoреници су у собама рецитовали поезију и одржавали мале приредбе и предавања. Забележено је чак и неколико случајева успешног бекства из логора.
Бањички логор је функционисао све до октобра 1944. године. Последњи затвореници су ослобођени 4. октобра. У логорским књигама забележено је 23.697 имена, али ово свакако није коначан број оних који су били затворени у Бањичком логору. На пример, они који су у логору проводили само неколико сати пре него што би били даље одведени на стрељање нису ни бележени. Међу затвореницима је било и око 1000 малолетних лица. Кроз Бањички логор прошло је и неколико десетина Краљевчана и становника околних села. Осим горепоменутог Слободана Луковића, неки од затвореника из Краљева били су и Олга Милутиновић, браћа Јован и Живота Пирић, Бранко Насаканда (предводио ватрогасце који су у јесен 1941. успели да напусте окупирано Краљево), Јованка Хљуп Ђорђевић (која је била затворена са својом ћерком Мирјаном) и Владимир Радичевић (заменик команданта Гочког четничког одреда који се касније придружио Ибарском четничком одреду). Иако су неки од логораша из краљевачког краја преживели, за друге, попут Луковића и Радичевића, Бањички логор је представљао последње поглавље њихових живота.
Милена Балтић
уредница образовно-научног програма
Званичне интернет презентације Народног музеја Краљево