Берлинским мировним конгресом, на којем су се окупили представници великих сила од 13. јуна до 13. јула 1878. године како би размотрили решавање Источног питања, Кнежевина Србија је добила независност и територијално проширење у виду четири округа: нишког, врањског, пиротског и топличког. Релативан успех који је Кнежевина остварила у Берлину последица је мисије Јована Ристића, министра иностраних дела, почетком јуна 1878. године, и преговора које је водио у Бечу са Ђулом Андрашијем, министром спољних послова Аустро-Угарске, у Бечу. Србија се, тада, обавезала да ће са суседном монархијом закључити трговински уговор, да ће се у року од три године повезати српске и аустроугарске железнице и да ће терет регулације Ђердапа на себе примити званични Беч. Можда још важније је лично писмо кнеза Милана, које је том приликом Ристић предао Андрашију и које представља полазна тачку за доследну аустрофилску политику младог српског владара. Аустрофилство кнежево може се видети и у смени Ристићеве владе 1880. године на питању трговинског уговора са Аустро-Угарском и, још више, у склапању политичког споразума, Тајне конвенције 16/28. јуна 1881. године, са истом Великом силом. Словом Тајне конвенције Србија се уздржавала од било каквих потеза усмерених против моћног суседа и да неће уговоре са страним државама закључивати без претходног споразума са Аустро-Угарском, а за узврат је добила магловито обећање да ће моћи да се територијално прошири на рачун Отоманске империје и подршку за проглашење краљевине.
Иако је кнез Милан добио гаранције суседне монархије да ће Србија постати краљевина, сам тренутак проглашења био је мотивисан разлозима унутрашње политике. Још јануара 1881. године потписан је уговор о изградњи железнице са великим париским финансијским заводом Генерална унија и Еженом Бонтуом, иза којег је стајала бечка Лендербанка и Аустро-Угарска. Међутим, јануара 1882. године поменути завод је банкротирао, што је изазвало изузетно узбуђење српске публике. Вести од штети коју је држава претрпела падом Бонтуа, умањиле су углед напредњачке владе и кнеза Милана и изазвале интерпелацију и опструкцију радикалних посланика у скупштини. У покушају да се брука некако пригуши напредњачка је влада, уместо сопствене оставке, предложила кнезу Милану да прогласи Србију краљевином, а себе краљем. После колебања, одобровољен повећањем цивилне листе, кнез је пристао.
Кнежевина Србија је постала Краљевина Србија 6. марта 1882. године по новом, односно 22. фебруара по старом календару. Овај важан датум у обележен је, по сведочанству Слободана Јовановића, плотунима са београдске тврђаве. Цела варош је била окићена заставама, коло се играло насред Теразија, а млади краљ је частио народне посланике у двору. По проглашењу краљевине Милан М. Обреновић IV примао je честитке и депутације из читаве земље.
Честитке краљу Милану упутили су и званични представници вароши Карановца: срески начелник карановачког среза Никола Антић, вршилац дужности председника општине карановачке Сретен Крсмановић, члан општинског суда Михаило Чебинац и сви чланови општинског одбора. У честиткама које су упутили представници еснафа трговачко-терзијског и чаругџијског (опанчарског) истиче се жеља за одржавањем званичне церемоније крунисања првог нововековног краља у манастиру Жичи, где је крунисано седам српских краљева.
Дарко Гучанин
историчар, архивиста
директор Народног музеја Краљево