Мисао о напуштању престола код краља Милана није се нити јавила, нити развила изненада. Суочен са изазовима и компликацијама, које је преувеличавао, будући да је, по сведочанству Слободана Јовановића, био слабонерван и колебљив, често га је заокупљала мисао о оставци. Само годину дана после Тимочке буне, у тренутку када је био потпуни господар ситуације у Кнежевини, када је деловао, услед споразума са Аустро-Угарском, одлучно и постојано, могуће споразумевање суседне монархије са Русијом у Скерњевићу и евентуални губитак њене потпоре навели су краља да размишља о абдикацији. Очекујући велики сукоб и рат две царевине на Балкану, суочен са негодовањем из Санкт Петерсбурга и сталним непријатељским деловањем, неубеђен у безусловну подршку званичног Беча, на шта се надовезала несагласност са краљицом Наталијом, српски краљ није веровао да ће моћи дуго да истрајава на свом положају. Његов неуспешни покушај допуњавања Тајне конвенције средином јуна 1885. године, којим се Србија предаје у аустроугарске руке и постаје готово њена покрајина, открива Миланову обесхрабреност и замореност. Енергија са којом је водио политичке послове од 1880. године почела је да слаби. Миланова кураж и упорност биле су кратког даха, српски краљ је могао да се у налету избори са недаћама и тешкоћама, али није могао да из дана у дан методично и непоколебљиво савладава компликације, није могао у неизвесној и опасној ситуацији издржати дуго. По Слободану Јовановићу изгледао је као човек кога море тајне бриге и одавао утисак нервно болесне особе.
После Сливнице
Пораз у рату са Бугарском представљао је нови ударац за краља Милана. Некадашњи охоли господар изгледао је сломљен и исцрпљен, узбуђен и малаксао. Српски владар је непосредно по војном неуспеху одлучио да се одрекне престола. Краљ је отишао у Ниш и планирао је да продужи за Београд, узме к себи супругу и дете и побегне из земље. Миланово путовање зауставио је Милутин Гарашанин, који га је 27. новембра 1885. године заједно са министром финансија Вукашином Петровићем и министром народне привреде Драгомиром Рајевићем наговорио да одустане од оставке и остане на трону. Истовремено се појавила мисао о намесништву краљице Наталије, која није жудела за влашћу, али је била спремна да брани престо свог сина. Неповерљив и сумњичав краљ Милан је био уверен да је она покушала да га свргне и то је додатно погоршало, ионако лоше односе супружника. Српски владар је деловао уморно и жалосно, али већ крајем фебруара 1886. године напустио је идеју о одсуству, оставци и променама у спољној и унутрашњој политици.
Визбаденски скандал, развод брака краљевског пара и коначна одлука о абдикацији
Средином априла 1887. године ескалирао је сукоб између српског краљевског пара, који се привремено завршио одласком краљице и престолонаследника из земље. Милан је у сукобу са супругом тражио потпору Аустро-Угарске, а како је није добио наговештавао је да ће дати оставку или променити своју политику. Стварање, јуна 1887. године, владе Јована Ристића, кабинета либерално-радикалског споразума, значило је раскид са ранијом спољном усмерењем српског владара и потврду да у жељи да се ослободи супруге краљ не бира савезнике и да је спреман да абдицира. Српски владар је планирао да средином августа сазове Велику народну скупштину и да објави оставку у корист свог сина. Краљ је веровао да ће после његове абдикације у Србији настати немири и да ће њега после не више од две године позвати да успостави ред као победнички диктатор. Такве идеје, које су личиле више на роман него на реалност, Милан Обреновић је напустио јула исте године, после пријатељског писма аустроугарског владара и посете Бечу, када га је Фрања Јосиф наговорио да обећа да неће дати оставку.
Међутим, јула 1888. године десио се Визбаденски догађај, скандал противан дворској етикецији и грађанској пристојности, који је читавој Европи показао сву озбиљност сукоба српског владарског пара. Србија је постала предмет скандалозне европске хронике. Краљ Милан је поднео захтев за развод брака, а како га није могао добити редовним путем, са очајањем је говорио да ће дати оставку због калуђера и попова. Српски владар је ударио нередовним путем и приморао митрополита Теодосија да једностраним, незаконитим актом разведе 24. октобра 1888. године брак краљевског пара. После ових догађаја углед Миланов никад није био мањи, он се осећао осрамоћен и сматрао да је немогуће да остане на престолу. Мисао о оставци овладала је краљем и због несагласности његовог правца спољне и унутрашње политике са правцем радикалске владе. Милан је пре био спреман да одступи него да се одрекне свог усмерења. Краља је ка оставци гурала и разбуктала љубав према Артемизи Христић, супрузи Милана Христића, чиновника министарства иностраних дела. Српски владар је био спреман да се њоме ожени, а да би то учинио морао је дати оставку. Најзад, септембра 1888. године краљ Милан је саопштио аустроуграској посланику Хенгелмилеру своју намеру да абдицира. Бечка дипломатија је то схватила олако, сматрајући да краљ кад год је у тешкоћама говори о оставци и да се у његове проблеме ваља не мешати. Милан Обреновић је ту уздржаност протумачио као знак да је Аустро-Угарска дигла руке од њега и нестало је све његове храбрости. Краљ је био решен да напусти престо.
Устав из 1888. године и оставка краља Милана
Пре давања оставке краљ Милан се морао постарати да утврди положај свог малолетног наследника. Измирење са радикалном странком постигнуто је усвајањем новог Устава. Српски владар је 26. октобра 1888. године објавио прокламацију у којој је стајало да се 2. децембра одржавају избори за Велику народну скупштину, чији је задатак промена Устава. Краљ је желео да промена највишег правног акта буде заједничко дело свих странака. Већ 27. октобра формиран је одбор под председништвом Милана Обреновића чији је задатак био да спреми нацрт новог Устава, који би Велика скупштина имала само да одобри. Нацрт је завршен 6. децембра, а Устав је, по изричитој жељи краљевој, усвојен, од корица до корица и обнародован 3. јануара 1889. године, односно 22. децембра по старом календару, те и носи назив Устав из 1888. године. Уставом је успостављен парламентарни режим. Загарантована су права српских грађана, посебно слобода штампе. Укинут је систем административне гарантије, те су грађани могли непосредно да туже чиновнике суду. Проширена је одговорност министара, проглашена је независност судова и проширена су законодавна и финансијска права Скупштине. Народно представништво остало је једнодомно, укинути су владини посланици, али су уведени квалификовани, како би се обезбедило присуство представника интелигенције. Уставом је проглашена општинска, среска и окружна самоуправа.
Уставом је решено и питање избора намесника малолетног краља Александра, које је бирао одлазећи владар. Милан Обреновић је именовао за намеснике Јована Ристић, генерала Јована Белимарковића и генерала Косту Протића. Сва тројица нису добро стајала са краљицом Наталијом, генерали су били одани династији и краљ је могао преко њих да се меша у политику Србије, а политички правац намесништва одређивао је Ристић. У домену спољне политике српски владар није попуштао радикалима. Намесник Јован Ристић је пристао да се држи слова Тајне конвенције и продужено је њено важење, уз одређена додатна тумачења појединих чланова, до 1. јануара 1895. године.
После решавања политичких, краљ Милан је морао да реши и одређена лична питања, пре свега, своје новчано стање. Узет је зајам од милион франака од државне благајнице да би се исплатили дугови на страни. Дуг према српској држави требало је да буде покривен са 700000 хиљада франака послатих од аустроугарске владе. Све то, ипак, није решило новчане проблеме српског владара.
Краљ Милан је брижљиво скривао намеру да абдицира, коју је открио само Јовану Ристићу и берлинском и бечком двору. На дан свечаног проглашења краљевине, 6. марта 1889. године, на свечаном пријему у двору, српски владар је, на изненађење страних дипломата и домаћих политичара, прочитао текст своје оставке. У општој збуњености најприсебнији је био сада већ раскраљ, који се театрално заклео на верност новом владар, свом малолетном сину. По абдикацији Милан Обреновић се понашао раздрагано, као да се ослободио великог терета. Шетао је у цивилу београдским улицама са својим псом и причао да ће убудуће живети као слободан човек, за себе и своје задовољство. Својом вољом је завршио политичку каријеру у 35 години.
Дарко Гучанин
историчар, архивиста
директор Народног музеја Краљево