На осамдесету годишњицу злочина у Краљеву, у име сваког стрељаног, подсећамо на октобарске догађаје 1941. године.     

Нападом Немачке на Пољску 1. септембра 1939. године отпочиње Други светски рат, тотални рат, који се проширио на готово све континенте и који је донео до тада незамислива разарања, злочине и жртве. На европском ратном попришту су, током следећих година, пред надмоћном немачком војном машинеријом капитулирале Пољска, Норвешка, земље Бенелукса, Француска, а многе европске државе су постале или савезници или сателити најмоћније европске силе.

Окружена готово са свих страна члановима или земљама блиским Тројном пакту (поменути пакт је настао споразумевањем Немачке, Италије и Јапана у Берлину 27. септембра 1940. године), Краљевина Југославија је била приморана да 25. марта 1941. године, потписивањем уговора у бечком двору Белведере, постане његов део. Два дана касније, војни пуч и велике демонстрације, како у Београду тако и у другим градовима, па и у Краљеву, онемогућиће ратификовање уговора и одредиће даљу судбину државе. Одговор Немачке и њених савезника биће муњевит. Већ 6. априла 1941. године, без објаве рата, бомбардован је Београд, а југословенска војска, непотпуно мобилисана, концентрисана на северу земље и нападнута са више страна, капитулираће 17. априла 1941. године. Немачки и италијански представници су у Бечу 21. априла 1941. године донели одлуку о подели југословенских области, по којој је Србија значајно територијално смањена и подређена немачкој војној управи.

Готово непосредно по окончању Априлског рата започет је у Србији активни отпор туђинској власти. Акције против окупатора, препади, заседе, саботаже, диверзије, напади на војнике и припаднике жандармерије учестали су током пролећа и лета 1941. године. Устанак се шири, па су крајем августа ослобођени Лозница, Крупањ и Бања Ковиљача, а борбе су се водиле и око Шапца и Ваљева. Почетни успеси, касније стварање ослобођене територије били су последица сарадње двају покрета отпора, четничког и партизанског. Заједничка борба ће довести и до ослобађања Горњег Милановца, крајем септембра, и Чачка, почетком октобра 1941. године, тако да је ослобођена област западно од линије Београд-Краљево. Ипак, разлике у идеолошким основама између два покрета отпора ће већ крајем октобра и почетком новембра довести до раскола и прекида сарадње.

Немачке власти су посматрале акције устаника као акције наоружаних банди, које су биле стављене ван закона, пошто је југословенска војска капитулирала. Гушење устанка спровођено је  коришћењем репресивних мера, масовним хапшењима и стрељањима. Наредбом Адолфа Хитлера од 16. септембра 1941. године заповедник Вермахта за југоисток, фелдмаршал Вилхелм Лист, је овлашћен да устанички отпор сруши свим средствима и да најоштријим мерама поново успостави ред. Франц Беме је постављен за главнокомандујућег генерала у Србији. Истог дана је генерал-фелдмаршал Вилхелм Кајтел, као шеф војне команде Вермахта издао злогласну казнену наредбу број 888 да се за једног убијеног немачког војника убије 100 талаца, а за рањеног 50, чиме су утемељене застрашујуће пропорције коришћене у Србији у јесен 1941. године. Злочини почињени у Мачви, Краљеву и Крагујевцу октобра 1941. године иницирани су непосредно наредбом Адолфа Хитлера упућеном Штабу генерала Бемеа од 10. октобра исте године, где је дато овлашћење којим је предвиђено да се „за целу Србију има створити застрашујући пример, који мора најтеже погодити целокупно становништво“.

У кратком предаху између два рата Краљево је постало значајан индустријски и комуникациони центар, наиме, основане су Железничка и аеропланска радионица и Краљево је постало железничко чвориште. За немачку војну управу Краљево има изузетно велики стратешки значај, оно је важно регионално средиште, где су смештени Команда места, 717. пешадијска дивизија, делови 737. и 749. пука и атиљеријског дивизиона, Ваздухопловно-технички штаб, експозитура Гестапоа, три оклопна воза, складиште ратног плена и мобилне јединице. Са појавом отпора окупационој власти немачка посада у Краљеву је ојачавана.

У околини Краљева оружани отпор окупатору је започет још крајем јула 1941. године и настављен је током августа и септембра. У акцијама учествују оба покрета отпора, а посебно се истиче партизански одред „Јован Курсула“ основан на Гочу, који омета окупатора пресецањем телефонских каблова, рушењем мостова, одузимањем оружја и муниције окупатору из железничких вагона. Активности устаника у околини Краљева изазваће, још августа 1941. године реакцију немачке команде у виду хапшења и вешања рођака партизана из одреда, реквизицијом имовине богатих домаћина, стварањем цивилних логора. Ситуација у Краљеву и околини постаје посебно драматична почетком октобра када су блокирани сви прилази Краљеву и када почиње једномесечна опсада чији је циљ ослобођење града. Здружене снаге оба покрета отпора покушавају да, у три велика напада, униште немачки гарнизон у Краљеву. Оружани напади партизанско-четничких јединица на 717. дивизију Вермахта, у којима је погинуло 14, а рањено 10 немачких војника, непосредно су послужили за дословно спровођење сурових немачких наредби. Као одговор, а у сагласју са наредбама немачке команде, Немци затварају таоце у велику локомотивску халу у кругу Железничке радионице: од 4. октобра раднике из Фабрике авиона, од 10. октобра из Железничке радионице, а од 13. октобра и из железничке ложионице, са станице, део професора и ђака из Гимназије и Ратарске школе, судије и правнике, раднике Поште, општинских служби и рацијом на улицама, у кућама, возовима, њивама ухваћене жене, старце и малолетнике.

Сцена је постављена за засигурно најтрагичнији догађај у историји Краљева, за дане који ће нанети незацељиву рану, тугу и бол.

У ланцу војне одговорности Вермахта, пошто је штаб 717. дивизије  примио наредбу опуномоћеног главнокомандујућег генерала Франца Бемеа, исту је проследио командантима пукова, задуженим за спровођење масовних одмазди. Командант 749. пука, мајор Ото Деш, издао је наредбу о извршењу стрељања талаца у Краљеву, потом и у Крагујевцу, на основу наредбе команде дивизије од 14. октобра да се извршење мера за одмазду врши само по наређењу пукова. Позната су и имена  непосредних извршилаца — мајора Кенига, команданта гарнизона у Крагујевцу и Команданта места Краљево — Алфонса Мациовича.

Ванредно стање са преким судом уведено је 15. октобра, када су у зору и започела стрељања. Испред митраљеза војника 749. пешадијског пука 717. дивизије Вермахта, нашли су се прво железничари.

Врата од хале се затворише и ми остасмо напољу. Било нас је око 100. Показаше нам гомилу алата и наредише да свако узме ашов, пијук или лопату. Тада нас постројише по тројицу и под стражом поведоше уз пругу према Ложионици. Зауставили су нас на великој ледини, обраслој жбуњем, у кругу Железничке радионице… Немци су нам рекли да не копамо ровове према средини већ само около, тако да је сада оно што смо копали представљало велики квадрат на чију смо средину бацали ископану земљу. Приметио сам испред нас неколико митраљеских гнезда… Све наде у живот одједном су пале у воду… Неки су излетели из нашег строја и на немачком почели да објашњавају да имају малу децу… једни су мирно чекали да им митраљеска зрна прекрате живот. Други су почели да грде Немце, да их псују, проклињу. Митраљески рафали прекинули су све то…

На знак поручника Пољака Алфонса Мацијовича, запуцала су митраљеска одељења у прве таоце. По завршетку митраљеских рафала, немачки официри су хицима из револвера у смрт слали све оне који су показивали знаке живота. Стрељање се наставило и следећих дана. Застрашујућом тачношћу из хале су извођене све нове и нове групе од по сто затвореника, све до 20. октобра када су из градске болнице пред немачки стрељачки строј доведени сви иоле покретни болесници.

На основу опсежних  истраживања историчара Силвије Крејаковић утврђено је да је до 20. октобра стрељано је најмање 2.190 особа различитог порекла, узраста, занимања. Међу њима је најмање 102 особе имало мање од 18 година, док је највећи број стрељаних био у најплодотворнијем животном и радном добу, између 25 и 45 година старости.

Читав простор на коме је извршен овај стравични злочин засут је кречом. Многе породице су стрељањем угашене, многе су остале без мушких чланова, мајке су остале без синова, деца без очева. По казивању трговаца, није се могло довољно наћи црног платна за израду одеће.

Дарко Гучанин
историчар, архивиста
директор Народног музеја Краљево

Немања Трифуновић
историчар
кустос Народног музеја Краљево

Pin It on Pinterest