Празник Сретења Господњег 15. фебруар обележава се од 2002. године као Дан државности и Дан уставности Србије. Дан државности прославља се у спомен на збор у селу Орашцу код Тополе одржан на Сретење 1804. године – датум који се узима за почетак Првог српског устанка. Тога дана изнад Марићевића Јаруге „код два велика бреста“ на заравни опкољеној густом шумом састало се око 300 народних представника из Шумадије. Међу њима су били: Ђорђе Петровић из Вишевца, орашачки кнез Марко Савић, кораћички кнез Вићентије Петровић, тополски кнез Матија Јовчић, Марко Катић из Рогаче, Теодосије Марићевић, Јанићије Ђурић, Танско Рајић, Арсеније Ломо, Милутин Савић из Гараша (отац Илије Гарашанина), хајдуци Станоје Главаш, Вељко Петровић, Вуле Илић Коларац… Донета је одлука о подизању буне против дахија, вођа јаничара који су владали Београдским пашалуком. За предводника буне изабран је Ђорђе Петровић – Карађорђе, добровољац у аустро-турском рату (1788-1791), буљубаша српске народне војске. Учесници збора положили су заклетву пред протом Атанасијем из Буковика, пољубивши крст и јеванђеље. Истог дана запаљен је хан у Орашцу, а убрзо је буна захватила целу Шумадију. Од 1805. године буна прераста у устанак против османске власти и борбу за обнову српске државности. Српски устаници су остварили низ победа над турском војском – код Иванковца (1805), на Мишару и код Делиграда (1806) – након којих су ослободили цео Београдски пашалук и неколико нахија суседних пашалука.
У устанак су били укључени и крајеви око тадашњег Карановца (садашњег Краљева). Из њих су потекли многи јунаци и народне старешине: Јован Курсула из Цветака, Радосав Јелечанин из Матаруга, Јаћим Шућур из Грачаца, поп Никола Костић из Мрсаћа и поп Филип из Брезове. Сам Карановац, у коме су живели Турци, а који је представљао стратешки важну тачку у ширењу устанка Ибарском долином ка Рашкој области, ослобођен је на Петровдан 12. јула (29. јуна по јулијанском календару) 1805. године. О важности поседовања Карановца сведочи чињеница да је борбама вођеним око њега командовао лично Карађорђе, уз помоћ неких од својих најзнаменитијих војсковођа, попут Јанка Катића, Симе Марковића, Васа Чарапића, Ђуше Вулићевића, Станоја Главаша, Младена Миловановића, Лазара Мутапа, Радича Петровића, проте Матеје Ненадовића и проте Милутина Илића Гучанина. Током осам година устаничке управе старешине Карановца били су капетан Радич Петровић, па војвода Антоније Ристић-Пљакић. Иако је турска војска угушила устанак 1813. године његов значај огледа се у томе што је постављен темељ будуће српске државе која ће се кроз XIX век стварати дуготрајним преговорима са турском Портом, уз подршку Руске Империје.
Дан уставности обележава се у знак сећања на доношење првог Устава Књажевства Србије – Сретењског Устава. Устав је усвојен на Великој народној скупштини у Крагујевцу 1835. године, у којој је учешће узело преко 2400 званичних представника. Писац Устава био је Димитрије Давидовић, секретар кнеза Милоша Обреновића. устав је писан по западноевропском узору. Имао је четрнаест глава и 142 члана. Основна начела Устава била су да је Србија нераздељива и у унутрашњој управи независна држава са кнезом, Државним саветом и Народном скупштином. Кнежевина Србија је подељена на округе, срезове и општине, имала је своју заставу и грб. Устав је гарантовао грађанска права: принцип једнакости пред законом и судом, неприкосновеност иметка и право потпуног располагања њиме. Против Сретењског устава били су Османско царство, пошто је донет без консултација са Портом и Русија, која га је сматрала исувише либералним. То је искористио кнез Милош и сам противник Устава због ограничења власти и убрзо га је укинуо.
Немања Трифуновић
историчар
кустос Народног музеја Краљево