Постојање, почев од последњих деценија XIX века два супростављена политичка блока Великих сила у Европи, њихови опречни интереси на које су указивале честе дипломатске кризе основни су разлози који су довели до Првог светског или Великог рата. На простору Балкана империјалним интересима Аустро-Угарске сметала је Краљевина Србија, која је покушајима остваривања својих националних циљева стајала на путу политике Продора на исток моћног северозападног суседа. Притисак Хабсбуршке монархије био је константан у првој деценији ХХ века и постало је очигледно да званични Беч без утврђивања свог утицаја у Београду не може утврдити свој положај на истоку.
Аустро-Угарска је искористила Сарајевски атентат као повод да спроведе своје унапред припремљене ратне планове за војни обрачун са Србијом. Рат је објављен 28. јула 1914. године, а укључивањем Великих сила оружани сукоб прераста прво у европски, а, затим, у светски рат. Суочена са нападом моћне суседне империје Србија се везала за силе Антанте, Француску, Велику Британију и Руску царевину.
Задатак да одбрани дуго и тешко стицану независност добила је војска Краљевине Србије, која је у првој години рата извојевала две велике победе, на Церу и Колубари, против надмоћнијег непријатеља. Тек укључивањем у јесен 1915. године немачке и бугарске војске и пред здруженим заједничким нападом, српска војска, ослабљена епидемијом тифуса и недостатком муниције, била је приморана да се повуче ка југу, према Косову и Скопљу. Бугарским надирањем ка Скопљу Србија је била одсечена од Грчке, па је врховна команда одлучила да војска одступи ка јадранском приморју у два правца: преко Црне Горе и преко северне Албаније. Краљевина Србија била је окупирана, али није капитулирала. Српска војска се са краљем, владом, Народном скупштином и делом цивила повлачи према Јадранском мору преко завејаних превоја Албаније. Евакуацију српске војске са албанске обале на острво Крф, тек после ултиматума руског цара Николаја II Романова, извели су савезнички, махом француски, бродови. Велики број српских војника умро је од глади и изнурености – они су сахрањени на острву Видо као и у „плавној гробници“ коју је овековечио песник Милутин Бојић.
Након опоравка и реорганизације на Крфу, српска војска је пребачена у околину Солуна где је образован Солунски фронт, где су се наспрам удружених француских, британских, италијанских и српских снага налазиле бугарске и немачке трупе. Солунски фронт се простирао од Орфанског залива на истоку до Охридског језера на западу у дужини од око 450 км. Након крвавих борби и победа савезника код Горничева и на Кајмакчалану фронт се од децембра 1916. до јесени 1918. године стабилизовао и прешло се на исцрпљујући рововски рат. Иако су савезници сматрали Солунски „споредним фронтом“ и чак се залагали за његово укидање, српска влада и Врховна команда су упорно настојале да се он одржи. Постављањем француског генерала Франшпе Д’Епереа за врховног команданта здружених армија на Солунском фронту овом бојишту се посвећује већа пажња. Одлучним нападом савезничких трупа 15. септембра 1918. године пробијене су немачко-бугарске одбрамбене линије. Суочена са војним поразом, Бугарска је 29. септембра потписала капитулацију. Ситуација на бојиштима је условила да једна за другом капитулирају Отоманска империја 30. октобра 1918. године, Хабсбуршка монархија 3. новембра исте године. Најзад, 11. новембра 1918. године потписано је примирје савезника са Немачком царевином у железничком вагону француског маршала Фердинанда Фоша у граду Компијену. Капитулацијом Немачке царевине завршен је Први светски или Велики рат, који је донео, до тада, незапамћена разарања и људске жртве.
Наш град, Краљево се налазио под окупацијом непријатељских трупа од новембра 1915. године, па до 22. октобра 1918. године. У току тог дана аустроугарске трупе су се повукле на леву обалу Ибра, напустиле су Краљево и упутиле се ка Горњем Милановцу и Чачку. У Краљево је 22. октобра 1918. године око 19 часова, прегазивши Ибар ушла коњичка патрола капетана Јевтовића из Извиђачког ескадрона Трећег коњичког пука Коњичке дивизије Прве Армије. Краљево је било, после готово три године, поново слободно.
Дарко Гучанин
историчар, архивиста
директор Народног музеја Краљево