Ђенерал Божидар П. Терзић 1867-1939

Негујући успомену на министра војног и армијског генерала Божидара Терзића, знаменитог завичајног добротвора и великог војсковођу, Музеј рудничко-таковског краја припремио је изложбу посвећену о овом знаменитом Милановчанину, која прати његов живот, како јавни, тако и приватни. Публика ће имати прилике да види бројне фотографије, књиге, као и личне предмете знаменитог генерала. Аутори изложбе, која је гостовала у бројним институцијама у земљи и иностранству, су кустоси Музеја рудничко-таковског краја Ирена Мандић и Александар Марушић. На отварању изложбе, о богатом војничком животу и раду добротвора генерала Божидара П. Терзића, пригодно предавање одржаће Александар Марушић, директор Музеја рудничко-таковског краја и један од аутора изложбе. Приликом реализације овог пројекта коришћени су фондови Војног музеја, Историјског музеја Србије, Народног музеја из Чачка, Архива Србије, Архива САНУ, Војног архива, Центра за војнонаучну документацију, информацију и библиотекарство, као и предмети у власништву појединаца. Најзначајнији период у војничкој каријери Божидара Терзића, без икакве сумње, било је његово учешће у ослободилачким ратовима Србије. Као командант Шумадијске дивизије I позива остварио је пресудне победе на Дренку и Рајчанском Риду које су директно одлучиле исход Другог балканског рата. Током прве две године светског рата на челу своје јединице суделовао је у најважнијим операцијама српске војске, да би реконструкцијом кабинета Николе Пашића 6. децембра 1915. постављен на место министра војног. Ову врло деликатну функцију обављао је до 1918, када је изабран за изванредног изасланика при народном већу у Сарајеву, са задатком да регулише војна и остала питања на територији Босне и Херцеговине, односно Далмације. Две године раније због показаних способности у обављању одговорних послова унапређен је у чин генерала. По завршетку рата као командант III aрмијске области учествовао је у гушењу арнаутских побуна и сузбијању бугарске пропаганде у Јужној Србији. Први пут је на лични захтев пензионисан у пролеће 1920, да би три године касније поново враћен у службу, заслуживши чин армијског генерала. Коначно, са места команданта V армијске области 11. априла 1929. године одлази у заслужену пензију.