У Збирци послевизантијске уметности Народног музеја Србије се налази још једна група међусобно веома сличних критских икона из XVI и XVII века, на којима је Богородица са дететом које се игра или милује са мајком, али чији израз лица испољава емоцију страха. Тај тренутак се повезује са Сретењем и спознајом преддестинације Страдања. Богородица са дететом међусобно приљубљених образа назива се Гликофилуса, Умиљења. Моменат нежности засењен страхом приказује људску природу Богочовека и на тај начин подвлачи истину Отелотворења. Примерак из Збирке, где је дете представљено благо заваљено у наручју мајке, модел је који се приписује сликару Ангелосу.