Уметнички пројекат Стефане Савић „Кућа незаборава“

Историјско јесте непобитно и непроменљиво, али се наша тумачења мењају. Тако постаје јасније да без рационалног суочавања са тумачењима историје нема ни онтолошке историје. (Теодор Куљић)

Како памтимо догађаје из прошлости? Чега се сећамо? Породичних албума или школских уџбеника? Свечаности или комеморација? Приповедања наших старих или прича из комшилука? Уметница Стефана Савић, гостује у Народном музеју Краљево и у оквиру пројекта „Кућа незаборава“ позива суграђане да поделе своја сећања на обележавање 14. октобра, дана комеморације за жртве масовног стрељања у Краљеву, које је војска Вермахта спровела 1941. године. Разговор ће се водити 15. октобра 2021. године, између 16 и 20 сати, у Народном музеју Краљево.

Стефана Савић се сећа: моје сећање лута од слике до текста. Оно нема јасан простор, јасне дефиниције, састављено је од речи других или можда пре од одсуства речи. Ја о томе заправо ништа не знам али се ипак сећам. Јер сећање је уписано негде у нама. Све прећутано једном мора да проговори…

… Свечаност је. Сви смо у белим хаљинама. Певамо. Око нас хумке и посетиоци на трибинама. Са разгласа се чује глас глумице која драматично изговара „Карановац, Краљево….“ па даље о том страшном догађају. Учили су нас да је страдало 6000 људи. Касније сам на телевизији гледала и да је било и оних који су преживели. Један од њих је био деда мог друга Душана.

„Кућа незаборава“ је део и почетак једног уметничког рада који се бави историјским догађајем и његовом перцепцијом данас. Истражује границу између приватне и колективне меморије, између сећања и памћења. Пројекат има за циљ да се у оквиру институције музеја, чија је превасходно функција да прикупља и чува артефакте а у корист историје и истине, отвори простор намењен меморији града, меморији њених грађана, намењен сећању не само на догађај као такав већ и на његову интерпретацију, намењен нашем памћењу.

Како социолог Тодор Куљић истиче, сећање је везано за емотивни и психолошки однос појединца према искуству, док се памћење више односи на друштвени и културни контекст. Ненамерно и несвесно опажање и реаговање могу бити делови сећања али не и памћења. Памћење чини смишљени однос према прошлости. Оно се по својој природи везује управо за оне институције које чувају и преносе садржаје прошлости. Институционализација културе сећања почиње са прелазом сећања у културно памћење.

Сигурно најтрагичнији догађај у историји Краљева је 14 октобар 1941, који до данас лута од једног до другог значења. Могло би се рећи да се интерпретација, политизација или култура памћења самог догађаја мењала кроз време у којем је сам догађај тражио своје место у нашем памћењу, у колективној меморији.

Идеолошки обрасци формирања и чувања колективног памћења утичу на сећање појединца и они се на неки начин непрекидно прожимају. Може се рећи да памћење јесте субјективни чин, али онај који је друштвено организован и посредован. Колективно памћење није сума нити просек појединачних памћења, већ израз надиндивидуалних потреба групе у одређеном тренутку.

„Кућа незаборава” је управо простор који подједнако даје важност и потомцима и нашем сећању на њих. Са једне стране да се сетимо својих предака а са друге да преиспитамо наше колективно памћење у односу на њих. Јер прошлост је далека онолико колико ју је не спомињемо.

Јежим се од ветра који све јаче завија. Октобар је, а ми у тананим белим хаљинама. Певамо химну. Данима смо спремали овај наступ. Због хорских проба изостајали смо из школе. Ово је важан дан за све нас. Зато су данас сви ту. Ту су и телевизијске камере, да све буде забележено.

Пуцњи одјекују. Војници одају почаст страдалима. Разгледам около и видим татину маму Милеву на трибинама. Ту је сваке године, увек на истом месту. Како зна где да положи цвеће, како зна која је хумка његова? Како се он зове? Мој прадеда. Не могу да се сетим. Никада га не спомињемо и никада га не спомињу. Па овде имена нису важна, помислим.