Весна Весић – Поглед у ретровизор у снежном тунелу

Весна Весић је мултимедијална уметница, чији рад карактерише  наглашена ангажованост, комплексност и експерименталност, коју гради делујући кроз медиј видеа (у првом лицу), цртежима у материјалу, попут вуне, инсталација и текста. Завршила је Факултет ликовних уметности у Београду 2001. године. Учествовала је на многим изложбама у земљи и иностранству (Љубљана, Беч, Варшава, Трст, Рим, Амстердам), а најзначајније јој је учешће на 48. Бијеналу у Венецији, у међународној селекцији кустоса Хералда Земана.

У Народном музеју Краљево представиће се изложбом под називом „Поглед у ретровизор у снежном тунелу“, која представља једну врсту ретроспективног погледа на њен досадашњи уметнички опус. Изложбу чине видео радови, од првог под називом „Умиј ме и бићу бељи од снега“, који реферише на у ратну реалност  деведесетих година, са којим учествује на Бијеналу у Венецији, 1999. године, у  овиру изложбе D’ APERTutto, преко радова под називом „Зимска бајка“ и „Путањом далеком, усамљени шум се заплео у траву“.

Поред перформативних радова, носећи део изложбе чине такозвани  Нежни комади – концептуални и корисни (Tender Things-conceptual&useful), који представљају вунене слике, објекте – слике, опредмећене кроз материјалност свакодневних, животних, корисних предмета: јастук, ћебе, прекривач, огртач. Основна идеја Весне Весић јесте да  произведе вунену слику која нас покрива, коју додирујемо и којом се увијамо. Техником филцања вуне, којом се у ствари преплићу нити вуне, механичким ритмичним деловањем настаје  тканина – објекат, у оквиру које  уметница ствара ново референтно поље, јер на мекој и топлој тканини интервенише текстом. На тај начин, уводи сасвим нови, ангажовани садржај, у коме полемише са политичким, еколошким и поетским текстовима. Слова и речи уграђује у површину слике – тканине, који као стигмати реферишу феномене данашњих великих, тектонских промена. Зато су њени визуелни објекти место афирмације политичко-интимних  записа и стихова значајних филозофа и песника (Луј Алтисер, Маргарет Мид, Теодор Адорно, Оскар Давичо, Горан Бабић и др.).

Укрштајући аутобиографске, историјске, интимне и друштвене приче, експериментише текстурама и материјалима, промишљајући старе и нове уметничке језике и одржавајући ангажован став спрам цивилизације и историјске свести, заједништва и емоционално-афективних веза на којима заједнице почивају.