Година 2022. је година јубилеја, када обележавамо 140 година од како је Србија проглашена краљевином, и када је наш град добио своје садашње име, Краљево. Стога ћемо током године говорити о животу и владавини кнеза, а каснијег краља, Милана М. Обреновић IV, главног актера ових историјских догађаја. Његова судбина обележена противречностима, судбина је владара за време кога је Србија добила независност и територијално проширење, државника испрва приврженог Руској империји, а, затим, доследног аустрофила. Суверена који управљао државом у два ослободилачка и у једном освајачком рату, аутократе ограниченог Уставом из 1869, а, са друге стране, и покретача либералне уставне реформе из 1888. године, и, на крају, човека који није био лишен омраза, страсти, неумерености и грешака на личном плану. Током следећих месеци, у више текстова, а на основу релевантне литературе, потрудићемо се да приближимо читаоцима живот и личност првог нововековног краља Србије.
Милан Обреновић је рођен 10. августа, по старом, односно 22. августа по новом календару 1854. године у румунском граду Мерешештију. Миланов отац Милош Обреновић, син је Јеврема, рођеног брата кнеза Милоша Обреновића, а мајка Марија, припада румунској бојарској породици Катарџи. На крштењу кумовао је стари кнез Милош, који је у спомен на свог брата, војводу рудничког, и на свог најстаријег сина, који је млад преминуо, детету дао име Милан.
Отац Милана Обреновића, Милош завршио је ратну школу у Берлину и неко време био је официр у пруској војсци. Преминуо је од туберкулозе 1860. године. Миланова мајка, Марија Катарџи, чувена по лепоти, љупкости и живом духу, разишла се са Милановим оцем непосредно по рођењу сина. Касније, њена веза са пуковником, и каснијим румунским кнезом Александром Јоаном I Кузом, са којим је имала и два ванбрачна сина била је скандалозна, јавна тајна. Милан Обреновић је прве године живота провео на двору румунског кнеза у Јашију.
Сматрајући да Марија Катарџи није кадра да васпита ваљано сопственог сина, тутор Миланов постао је кнез Михаило Обреновић III. По Слободану Јовановићу Милан је у Влашкој одгајан као размажено и запуштено бољарско дете, које готово ништа није учило и код кога је занемарено и телесно и духовно и морално васпитање. Када је Милан напунио девет година кнез Михаило га је узео од мајке и послао у Париз како би га васпитао. Васпитач малодобног дечака постао је француски књижевник Хиет, ранији професор универзитета у Гану у Белгији. Под Хиетовом будном пажњом Милан је напредовао. У париским извештајима васпитача говорило се o Милановој искрености, простосрдачности, чак наивности. Схватао је брзо, памтио добро, одликовао се бистрином и досетљивошћу, али без способности за прибрану постојану пажњу. Није био рђавог карактера, али је био плаховит, а јарост му је била јака, али кратка. У јесен 1867. године Милан је почео да похађа лицеј Луј Велики у Паризу. Као уредан ђак успео је да се истакне и одликује из немачког језика и других предмета.
Школовање Милана Обреновића у Француској прекинуо је атентат на кнеза Михаила у топчидерском парку и његове непосредне последице. Наиме, 29. маја/9 јуна 1868. године група завереника, коју је окупио Павле Радовановић, београдски адвокат, убила је кнеза Михаила. План завереника да превратом насилно преузму власт, осујећен је чињеницом да су војска и полиција биле стављене, на вест о атентату, у приправност. Закон о наследству престола из 1859. године предвиђао је да, по смрти кнеза Милоша Обреновића, трон наследи једини његов преостали званични мушки потомак Михаило. Како кнез Михаило није имао порода у браку са кнегињом Јулијом Хуњади, а ванбрачни син Михаилов, Велибор Теодоровић, није могао бити сматран законитим наследником и како Закон из 1859. године није предвиђао децидно да ли се протеже и на бочне лозе Милошеве браће, Јеврема и Јована, по убиству у Топчидеру отворено је питање наследства престола.
На ванредној министарској седници, 29. маја/9 јуна 1868. године, одлучено је да се после убиства кнеза престо има сматрати упражњеним и да је неопходно сазвати Велику народну скупштину, која ће изабрати новог кнеза. До тренутка избора власт би вршило привремено намесништво састављено од председника Државног савета Јована Мариновића, министра правде Рајка Лешјанина и председника Касационог суда Ђорђа Петровића. Одлуке владе биле су у сагласности са прописима Закона о наследству престола из 1859. године и Закона о Народној скупштини из 1861. године.
Аутократски режим кнеза Михаила је неколико година пред његову смрт показивао знаке замора и нејединствености. Основни разлог за поделе међу најближим кнежевим сарадницима било је питање Михаиловог брака са Катарином Константиновић, унуком Јеврема Обреновића, и, самим тим, кнежевом сестричином. Подела утицајних политичара на групу Илије Гарашинина, која је била против брака и групу Миливоја Петровића Блазнавца, која се залагала у корист брака, значила је, да после атентата на кнеза, отпочиње борба за превласт. Одлука владе од 29. маја/10. јуна 1868. године инспирисана је делатношћу Илије Гарашанина, али тренутни успех брзо је пао у засенак доласком Блазнавчевим, који се тада налазио на месту министра војног, 30. маја/11. јуна у касарну београдског гарнизона. После договора са официрима Блазнавац је прогласом издао наредбу војсци да подржи чврсто и јуначки Михаилово име и означи Милана Обреновића за кнеза, што су трупе београдског гарнизона и учиниле. Блазнавац је постао господар ситуације чињеницом да је имао војску уз себе, а следећим потезима, погодбом са присталицама династије Обреновић и представницима либералне опозиције, оптужбама да су инспиратори убиства чланови породице Карађорђевић, придобијањем министра унутрашњих дела Николе Христића и добијањем подршке Аустро-Угарске дипломатије, поразио је на политичком плану Гарашанинову групу.
Милан Обреновић 11. јуна/23. јуна 1868. године у пратњи Јована Ристића, по први пут стиже у Београд и ступа на српско тло. Свечано га је дочекао Миливоје Петровић Блазнавац, с постројеном војском и топовским плотунима. Намесници и влада нису учествовали у свечаном дочеку младога кнеза, али се састају и договарају са њиме и већ се према њему понашају као према законитом владару. У јавности све више се говори да Велика народна скупштина више нема задатак да изабере новог кнеза, већ само да га прогласи и одабере намеснике. Блазнавац ствари не препушта случају, утиче силом полиције, коју гвозденом шаком држи Никола Христић на изборе за скупштину, а као посебно средство осигурања два дана пред отварање скупштине најављено је присуство представника народне војске на њеном заседању. Таква Велика народна скупштина, притиснута војском, 21. јуна/ 2. јула 1868. године, утврђује наследно право Милана Обреновића на српски престо и бира намеснике по Блазнавчевом плану: самог Блазнавца, Јована Ристића и Јована Гавриловића. Владавина Милан М. Обреновића IV, иако у сенци намесништва, почела је.
Дарко Гучанин
историчар, архивиста
директор Народног музеја Краљево