После неуспешног рата са Отоманском империјом Кнежевини Србији био је потребан опоравак и предах. На политичком плану се постављало питање ко ће сносити одговорност за војни пораз, што је, уз познату незадовољство српског владара либералима, изазвало сукоб кнеза Милана и владе Стевче Михаиловића. Млади суверен је покушао да искористи дипломатске компликације са Аустро-Угарском да смени кабинет на власти. После неуспеха тог плана, кнез је у договору са руским послаником Карцовим и Јованом Мариновићем, вођем српских конзервативаца, сазвао изборе за Велику народну скупштину, како би то тело оборило владу. Међутим, избори одржани средином фебруара 1877. године показали су да је скупштинска већина састављена од конзервативаца, присталица династије Карађорђевић и радикала. Кнез Милан, сада већ у двадесет трећој години, проницљив и добро обавештен, увек заинтересован за партијске везе и односе, познавао је политичке актере и ситуацију у Србији изванредно добро, те му је таква већина деловала непоуздано и по његову власт опасно. У једном великом преокрету, својственом његовом бујном карактеру, вероломни српски владар не само да је одлучио да се измири са либералима и изигра своје дојучерашње савезнике конзервативце, већ и да што пре распусти скупштину чији га је сазив плашио. План који је сковао са владом спроведен је 26. фебруара 1877. године на тајној седници Велике народне скупштине, у Београду, у згради Народног позоришта. Посланици су се, после кнежевог поздрава и беседе Јована Ристића, изјаснили за потписивање мира са Отоманском империјом. Непосредно затим скупштина је распуштена, те посланици нису могли дати одушка својим жалбама на либералну владу. Кнез Милан је био задовољан оваквом двоструком интригом, а посебно га је радовао обешењачки начин на који је доскочио скупштини и дојучерашњим савезницима. Његова несташна природа, како наводи Слободан Јовановић, са развијеним укусом за надмудривања и подваљивања и глумачком цртом карактера, волела је политичке подвиге који су личили на позоришна изненађења. Однос младог српског владара и либералне владе био је од тада па до краја њеног постојања изузетно складан. Положај кабинета Стевче Михаиловића ојачан је у рано лето 1877. године када је редовна скупштина одржана у Крагујевцу не само дала сагласност на владине ратне мере, већ и на војне набавке, не помињући злоупотребе.
Потписивање, фебруара 1877. године, мира између Отоманске империје и Србије, није значило да је источна криза завршена. Конференција Великих Сила, која се састала крајем децембра 1876. године у Цариграду, својеврсни последњи покушај да се устанци у Босни, Херцеговини и Бугарској смире приморавањем Порте на реформе, завршена је средином јануара 1877. године неуспешно. Ратоборно држање Русије значило је да је неизбежан рат те силе са Отоманском империјом. У сврху дипломатске припреме за сукоб званична Москва погодила се јануара 1877. године са Аустро-Уграском о подели интересних сфера на Балкану. По слову потписане војне конвенције Србији суседна монархија добила је право да окупира Босну и Херцеговину, док би Русија вратила Бесарабију у свој посед. Одлучено је да се на Балкану не сме стварати велика словенска држава и да не сме бити кооперације руске и српске војске на територији Кнежевине. Након дипломатских припрема и одбијања Порте да потпише Лондонски протокол, којим би се гарантовале реформе за побуњене провинције, 24. априла 1877. године Русија је објавила рат Отоманској империји. Кнез Милан је одмах обавестио цара Александра II да је Србија вољна да се бори уз Русију, али да јој за то недостаје време за припреме и новац. Цар и званична руска дипломатија нису рачунали, барем у прво време, на учешће српског оружја у сукобу са Турском. Разлог за то је била не само потреба избегавања дипломатских компликација са Аустро-Угарском, већ и чињеница да су руски војни стручњаци сматрали да војска кнежевине само спојена са царским трупама може нешто учинити, а такву сарадњу је спречавала војна конвенција са званичним Бечом. Најзад, тражена новчана потпора је изостала.
Став Руске империје мења се крајем јула 1877. године када је, пре преласка преко планине Балкана, њена војска заустављена код Плевне. Руски цар обећава финансијску помоћ Кнежевини и тражи да српска војска зарати против Отоманске империје у року од дванаест дана. Влада Стевче Михаиловића прихвата новчану потпору и почиње припреме за рат, истина опрезно, пошто није вољна да уђе у сукоб пре пролеће следеће године. Мисија руског генералштабног пуковника Бобрикова септембра 1877. године утврђује да се српска војска не може одмах употребити за ратне операције, већ да је боље да се само упуте редовне трупе ка граници са Отоманском империјом, што би везало турске јединице за тај предео. Упутства руске врховне команде дословце су извршена. Ипак, са поправљањем стања српске војске и потребом да она својим покретом пресече везу између Софије и Плевне, кнез Милан крајем новембра 1877. године добија позив руског великог кнеза да објави рат Турској. Иако није постојао званичан политички споразум две стране, нити чврсто обећање да ће бити послата новчана помоћ, Србија је објавила рат Отоманској империји 13. децембра 1877. године, три дана након пада Плевне, што је имало рђав морални утисак.
Увертира за улазак Кнежевине у рат била је побуна у војсци, која је избила 6. децембра на Становљанском пољу, када је други лепенички батаљон одбио да положи заклетву. Устаници су се склонили у Тополу, по чему је и буна названа Тополском. Четири дана касније побуна је угушена, а организатори ухваћени. Учесницима Тополске буне судио је војни суд, који је највећи део њих осудио на смрт, а део на казну заточења. Осуђеници су стрељани маја 1878. године у Аранђеловцу, а међу њима и осведочени јунак ратова са Отоманском империјом Јеврем Марковић. Инспиратор обрачуна са Марковићем био је кнез Милан, који је годинама имао омразу према том одликованом официру. Дугујући војсци долазак на престо, млади владар је желео да официрски кор буде основа његове власти, а Јеврем Марковић, осведочени радикал, републиканац, а опет близак Карађорђевићима, представљао је лош пример са којим се требало обрачунати. Све то је Милана, по казивању Слободана Јовановића, учинило свирепим, спремним да са подмуклим постојанством ради на обрачунавању са Марковићем. Кнез је показао да је спреман да загази и у крв.
Врховни командант српске војске био је кнез Милан, који је по Слободану Јовановићу показивао велико интересовање за војне ствари, истина као даровити цивил, а не толико као прави војник. Српска војска подељена је на пет корпуса: шумадијски са 16000 бораца, моравски са 18000 бораца, тимочки са 13000 бораца, дрински са 19000 бораца и јаворски са 15000 бораца. Постојала је и тимочко зајечарска војска са 8000 људи. По ратном плану дрински и јаворски корпус су имали задатак да чувају границу према Босни и према Новом Пазару, јер је напад у том правцу спречавала Аустро-Угарска. Тимочко-зајечарска војска имала је задатак да нападне Кулу и Видин, а остала три корпуса наступала су југоисточно са задатком да пресеку везу између Ниша и Софије и заузму утврђени Ниш. Српска војска је већ 24. и 28. децембра освајањем Беле Паланке и Пирота извршила постављени задатак и наставила наступање према Софији. Првих дана јануара 1878. године руска војска заузима Софију и након тога престаје учешће српске војске у њиховим ратним операцијама.
Основни политички циљ Кнежевине испуњен је заузимањем Ниша, у ноћи између 9. и 10. јануара 1878. године. Српска војска креће ка Косову и то тако што су моравски и тимочки корпус упућени у правцу Куршумлије, а шумадијски у правцу Врања. По заузимању Куршумлије српске трупе су заустављене код утврђеног положаја Самоково. Шумадијски корпус је имао више успеха, пробио се кроз Грделичку клисуру, освојио Врање и Гњилане и кренуо ка Приштини. Последњег дана јануара 1878. године Русија и Отоманска империја потписале су примирје што је значило и прекид ратних операција српске војске. План српске либералне владе да се држава прошири добијањем Новопазарског санџака, Старе Србије, дела Македоније и Видина, доживео је неуспех закључивањем Санстефанског мировног уговора између Русије и Отоманске империје 3. марта 1878. године. Овим документом Србија је добила признање независности и Ниш, док су Врање и Пирот, српске ратне тековине, постали део Велике Бугарске. Руска државна политика је већ више од седам деценија гледала ка Цариграду као свом највећем циљу, а Велика Бугарска је замишљена као основа њених будућих операција на Балкану, док је Србија за руске планове постала много мање значајна.
Санстефански мировни уговор изазвао је оштре протесте Аустро-Угарске и Велике Британије. Учестали преговори Великих сила, током следећих месеци, нису довели до усаглашавања њихових интереса, па је једном покренуто Источно питање имало да се расправи на конгресу у Берлину, почев од средине јуна 1878. године. Основни правци политике Великих сила били су очигледни: Русија се залагала да спасе што више од Санстефанског уговора, а Аустро-Угарске и Велика Британија да га измене. Србија није званично била учесник конгреса, али је њене интересе бранио Јован Ристић, који је као и кнез Милан био наклоњен приближавању суседној монархији. Али колико год је Ристић сматрао тај правац привременим, изнуђеним тренутном ситуацијом, млади српски владар био је одлучан да се трајно за њу веже. Русофилство Миланово, присутно на почетку његове владе, преокренуло се после Санстефанског уговора и откривања супростављених интереса Русије и Србије, у доследно аустрофилску политику које се он држао све до смрти. Правац те промене недвосмислено је показало кнежево писмо које је Ристић у Бечу предао Ђули Андрашију, министру спољних послова Аустро-Угарске. Преговори Ристића и Андрашија, започети у Бечу, довели су до потписивања економског споразума 8. јула 1878. године у Берлину. Србија се обавезала, по слову споразума, да ће у року од три године изградити пругу Београд-Ниш, која би била продужена до Пирота ради везе са цариградском железницом и до Врања ради везе са солунском железницом. Железничку везу са Аустро-Угарском Србија би добила код Београда. Даље, Ристић се обавезао да Србија закључи трговински уговор са моћним суседом и, на крају, дато је право Аустро-Угарској да регулише питање Ђердапа. Заузврат, Србија је добила подршку Аустро-Угарске на Берлинском конгресу. Одлукама поменутог конгреса Србија је добила независност и територијално проширење у виду четири округа: нишког, врањског, пиротског и топличког. Други рат Отоманске империје и Србије, који је однео, по Слободану Јовановићу, погинулих 708, рањених 2999, несталих 159 и умрлих у болници 1534 показао је велику издржљивост српске војске, унапређивање њене спремности, те помак способности командног кадра. Велике војне успехе пратили су само делимични дипломатски успеси. Али Берлински конгрес је променио стање ствари на Балкану. Уместо Отоманске империје и балканских држава главну реч су почеле водити две Велике силе Русија и Аустро-Угарске са својим окупацијама, протекторатима и сферама интереса. Добијање независности и територијално проширење пуно су значили за Србију, али губитак Босне и заметак каснијег ривалитета са Бугарском, те притисак Великих сила компликовали су положај Кнежевине. Пред Србијом и кнезом Миланом биле су године значајних искушења.
Дарко Гучанин
историчар, архивиста
директор Народног музеја Краљево