Коначни раскид са османским феудалним друштвом и ослобођење Србије започето је Првим и Другим српским устанком. После 1815. године Милош Обреновић дипломатским активностима наставља осамостаљивање и на почетку успева да уместо Турака скупља и исплаћује царски порез, а затим, и да у народно име закупи царске спахилуке. У следећем кораку постаје посредник између раје Срба и њихових спахија.
Милошево посредништво између раје и спахија сведочи писмо Исмаил спахије у којем се месеца септембра 1824. године жали на рају из Конарева што га не поштују на начин и ред који је донедавно важио. Повод жалби је догађај који најављује корените друштвене промене и скоро је идентичан теми из Андрићеве Приче о кмету Симану.
Исмаил спахија редовно долази у Конарево које припада његовом спахилуку и преузима десетак. Међутим, Конаревци 1824. године рајинске обавезе испуњавају делимично и невољно, па се спахија за помоћ обраћа себи надређеном Милошу:
„Поздравље од мене, Исмаил спаије, до тебе Господару Милоше. Јављам Вами како сам ја са моју рају Конереваца. Ја дођем када буде време за одвајање ушур, а они мене не еспапе за спаију, но ми начине мало колибе код салаш, па тако седим у тавнину, ни огња ни свеће, но тако седим код куће и биров има, а они га не пуштају, но иде кмету Глише те измет чини, а код мене нико нема, но сам идем по селу те зоб тражим по селу. И кад буде Ђурђевдан, те време дође да десетак тучем, ја дођем у селу па се скинем код салаш па седе, за месец дана седе, нектеше ми жито тући, нити ми који донесе сена, нити зоби, нити ручак за вечеру, а ја код толико село купи 2 пласта сена, за 3 гроша, те сам коња ранио и лебац и смок из Карановац, све за паре куповао.“
Андрићеве речи да потлачени олакшавају срцу дрско, мимо реда и обичаја јер су генерацијама радили за другога и у њима се нагомилала горчина стотина хиљада људи и десетина поколења налазе потврду у овој жалби: „Докле сам седео и сваки дан на коња ујашем и по селу зовем и они нећеју доћи, и један дан дођоше 25 људи те ми 6 товара отукоше, а кусур плати, те ми отукоше пак ја онда рекнем им, ја ћу на другу годину десетак учинити а одвојити нећу, кад ми жито повали онда нека сваки свој десетак отуче и донесе, а онда Ђорђе Котур рече мој […..] ја ћу тебе турит твој десетак у мој салаш. И ја онда пуше чибук па ћа да га ударим када ми […..] приказа, а он онда пред свима кметовима рече – немо зашто ћу те богме са ову секиру ударит као крмка …“
Исмаил спахија окривљује и Милошеве званичнике да дају подршку онима који га вређају: „ … пак твоје арачије дођоше у село Радоје и Перуничић, кнез Самаилац, пак упиташе јел ви спаија ту, а Тодосије Бажалац рече ту је, никако га из села отерати не можемо. Но и ми бабу Павуну да му венчамо, има стара церква те може да нас поп, …“ Овде је занимљив навод да тада у Конареву постоји „стара церква“. Данас нема надземних остатака старе цркве у Конареву али постоји место под називом „црквине“.
Спахија се поново јада на кмета и кнеза, који су у родбинској вези, да злоупотребљавају своје положаје и наносе неправду и штету њему и Конаревцима: „ … а Глише кмет Перуничић му је зет, пак се не боји, десетак не дава, пчеле крије, главницу дава, бело жито здене у стогове, не казује ни толико је, ни како је, зар се узда да не да у пољу. Њиве има 50 плугова, пограбили, нити ору, нити дају сиротиње који би орали, но запустили. Мени вајда нема, и ми долазе људи са стоком на зимовању, а Глиша узима од булук по брава и витлук, а мене ништа не дава.”
У Конареву се и данас за један део поља до Ибра користи назив „зимовник“ где су сточари из виших предела раније држали стоку у зимском периоду. И овај документ указује на вечну и неизлечиву „бољку“ – злоупотреба власти за стицање личе користи.
Радомир Ристић
историчар, архивски саветник у пензији
Историјски архив Краљево