Непосредно по завршетку Берлинског конгреса код кнеза Милана је наступио велики нервни замор и опало је његово интересовање да се бави политиком. По речима Слободана Јовановића, после великих ратних напора и потреса млади владар је био исцрпен и апатичан. Кнез Милан је у јесен 1878. године отишао у Ниш због заседања Народне скупштине и ту остао, са мањим прекидима више од годину дана. Живео је повучено, скромно и, изненађујуће, штедљиво у старом турском конаку. Једино уживање представљао му је лов у околини Ниша у који је редовно одлазио. Кнежев живот се није разликовао пуно од живота официра у гарнизону.

Миланова незаинтересованост за државна питања престаје почетком 1880. године. Правац који је заузео млади владар, у домену спољне политике, представља наставак његовог усмерења непосредно пре Берлинског конгреса. Увек рад да се у својој владавини ослони на неку Велику силу, а разочаран држањем Русије, кнез се окреће Хабсбуршкој монархији за добијање искрене потпоре. Једном чврсто заузет курс спољне политике Милан Обреновић је следио, све до смрти 1901. године. Већ у јануару 1880. године Милан најављује аустроуграском посланику да ће на пролеће или лето доћи у Беч да захвали цару Фрањи Јосифу на благонаклоној подршци током Берлинског конгреса. Кнез је пожурио да, пре посете Бечу, крајем јуна 1880. године реши питање железничке везе, које је, уз питање трговинског уговора, захтевало споразумевање српске, односно, аустро-угарске стране.

Писмо Стевана Луковића посланику Милошу Ристићу, задња страна, 31. децембар 1879, хартија писана плавим мастилом, 21 x 17 cm, Историјска збирка Народног музеја Краљево (И-867).

Железничка конвенција је потписана 9. априла 1880. године и њоме се Кнежевина обавезала да ће у року од три године изградити пругу Београд-Ниш и пругу Ниш-Врање. Током посете Бечу јула и августа 1880. године српски владар је био очаран дочеком. Кнез Милан је више пута разговарао са аустроугарским министром иностраних дела бароном Хејмерлеом и његовим начелником Венијамином Калајем. Основна тема, после решења железничког питања, било је питање трговинског уговора. Званични Беч је инсистирао на клаузули највећег повлашћења без узајамности и претио затварањем границе за српску робу. Кнез је покушао да наговори српског министра иностраних послова да се споразуме са бароном Хејмерлеом, али Ристић није желео да попусти и веровао је да кнежевина може издржати царински рат са моћним суседом. Како Милан није прихватио разлоге либералне владе зашто се не може попустити Аустро-Угарској, Ристићев кабинет је поднео оставку 26. октобра 1880. године.

Напредњачка  влада Милана Пироћанца и кнез Милан

Пад либералне владе није значио само долазак на власт младоконзервативаца окупљених око листа „Видело“, већ представља и тренутак када се кнез Милан ослободио у пуној мери туторства Јована Ристића, а такође и тренутак када ће у спољној, али и унутрашњој политици млади владар имати пресудан утицај. Истина, требало би нагласити да су слободоумни закони о штампи, зборовима и удружењима, те судијама несумњиво дело напредњачких министара, док су закони о основним школама, којим се уводи њено обавезно похађање, о Народној банци заједничко дело кнеза и владе Пироћанчеве. Печат Миланов носе закони о војсци, којима је установљена општа војна обавеза. Млади кнез је намеравао да војску учини стубом династије, а обављене реформе и набавка модернијих пушака представљају и почетак изградње српске војске која је имала задатак да у будућности оствари велике националне циљеве.

Основна школа, 1910, Краљево, детаљ композитне разгледнице, 8,8 х 13,8 cm, Аврам Ћирић Ердоглија, Историјска збирка Народног музеја Краљево (И-661).

У домену спољне политике несумњиво је главну реч од краја 1880. године, па до абдикације 1889. године имао Милан Обреновић. Како наводи Слободан Јовановић, кнез је сам себи глумио министра спољних послова, директно се и непосредно погађао са страним дипломатама, без пуно обзира према Пироћанчевој влади. Правац Миланове политике био је усмерен према Бечу. Утицај младог српског владара био је очигледан када је напредњачки кабинет, првих дана новембра 1880. године признао Аустро-Угарској клаузулу највећег повлашћења без узајамности, што је представљало увод у потписивање трговинског уговора 6. маја 1881. године. Овај уговор, закључен на десет година, стварао је изузетне царинске везе између две независне државе, где је аустроугарска страна штитила интересе сопствене индустрије, а чинила уступке српском аграрном извозу. Ништа мање Милан Обреновић није утицао својим ауторитетом да се прихвати понуда Генералне уније марта 1881. године, предвођене Еженом Бонтуом, за изградњу и експлоатисање српских железница. Закључени зајам није био повољан по Кнежевину, оптерећивао је значајно њене и иначе крхке финансије.

Тајна конвенција

Закључивање Тајне конвенције, искључиво је дело кнеза Милана, који је преговоре водио лично са бароном Хејмерлеом у Бечу. По природи нестрпљив и несклон дугим и тешким договарањима око појединости, а наклоњен споразумевању са моћним суседом српски владар се сложио са, малтене, првим предлогом супротне стране. Политички споразум Кнежевине Србије и Аустро-Угарске потписао је у Београду 28. јуна 1881. године са српске стране Чедомиљ Мијатовић, министар спољних послова, повереник и пријатељ кнежев, а са аустроугарске стране посланик у Београду, барон Херберт.

Дворско позориште – Бургтеатар, почетак XX века, Беч, разгледница, 14 x 9 cm, албум Стевана Милосављевића, Историјска збирка Народног музеја Краљево (И-1757).

По слову Тајне конвенције Србија неће дозволити било какве смутње усмерене против суседне монархије са своје територије и неће потписивати политичке уговоре са другим државама или о томе преговарати без претходног споразума са Аустро-Угарском. Заузврат, бечки двор се обавезао да ће подржати сигурност династије Обреновић, дати подршку проглашењу Србије за краљевину и дипломатски подупрети могуће проширивање српских граница у правцу југа. Добици за суседну монархију били су велики и непосредни. Аустро-Угарска је утврдила свој положај у Босни и оснажила свој и до тада претежан утицај у Кнежевини. Српски кнез се политичким споразумом одрекао територијалних претензија према Босни и усмерио своје аспирације према далеком и магловитом проширењу према турској Македонији. Милан Обреновић је добио потпору Аустро-Угарске да Србију учини краљевином, а његово самопоуздање је значајно порасло по потписивању Тајне конвенције, јер је сматрао да иза њега стоји читава Хабсбуршка монархија са свом својом политичком и војном моћи. Подршка моћног суседа била му је потребна да реши унутарполитичке заплете.

Појава политичких странака. Сукоб напредњака и либерала

Избори за Народну скупштину одржани крајем 1880. године донели су победу струје окупљене око листа „Видело“ и убедљив пораз либерала. Али већ јануара 1881. године формирањем Радикалне странке, и, нешто касније Напредне странке показало се да јединство победничке струје само привремено. Способност вођства радикала, Николе Пашића и Пере Тодоровића посебно, начин на који је странка организована и како је проширила свој утицај у народу указивали су на то да ће странка имати значајан, ако не и доминантан, положај на српској политичкој сцени. Већ током 1881. године може се приметити постојање у Народној скупштини оргaнизоване опозиције, која се још није конфронтирала директно са владом и већином посланика. Сукоб је започет почетком 1882. године са банкротом Генералне уније, који је донео знатне новчане губитке Кнежевини, али и кнезу Милану, који је на берзи спекулисао заједно са Бонтуом. Интерпелација скупштинске мањине везана за пад Бонтуов довела је до опструкције у парламенту, коју није могло да прекине ни проглашење Србије за краљевину марта 1882. године. Излазак опозиције из скупштине довео је до недостатка кворума потребног за нормалан рад, а решење је напредњачка влада видела у накнадним изборима. Без добро развијене страначке делатности главна потпора Пироћанчеве владе постаје краљ Милан. Млади владар се у политичку борбу против радикала умешао као главни агитатор напредне странке. Чак ни подршка Милана Обреновића није донела успех, па је опозиција и даље имала већину и њени посланици су опет дали оставку и тако оставили скупштину без кворума. Напредњачки министри су клонули духом, али отпорну снагу за борбу пружиће им краљ. Иако је, иначе, био малодушан, Милан ће у сукобу са радикалима показати и чврстину и истрајност. Охрабрен од краља напредњачки клуб у скупштини ће поверити мандат, не посланицима опозиције који су победили на допунским изборима, већ оним кандидатима који су после радикала имали највећи број гласова. Избор такозваних „двогласаца“ био је назаконит, а напредњаци су енергију за супростављање регуларној пракси и радикалној странци црпели од Милана Обреновића, а краљ од званичног Беча. Ипак, подршка Хабсбуршке монархије није била безгранична и без мере. Наиме планове Миланове да, у јесен 1882. године, узбуну после неуспешног покушаја атентата Јелене Илке Марковић на краља искористи за државни удар и обарање Устава својом уздржаношћу осујетила суседна монархија.

Плакат Народне радикалне странке Народној скупштини, 4. март 1882 (по старом календару), Београд, штампа на хартији, 65,5 x 48 cm, Историјска збирка Народног музеја Краљево (И-2544).

Нови избори за скупштину били су предвиђени за септембар 1883. године. У изборној борби и напредњаци и радикали су напрегли своје снаге до последње мере, користећи и законита и незаконита средства. Упркос бројних притисака радикали су однели убедљиву победу. Краљ Милан је био изузетно расрђен због пораза напредњачке странке на изборима. Посета аустроугарском и немачком цару у лето 1883. године, част која му је указана, подигле су његово самопоуздање и поправиле душевно расположење. На радикалну странку гледао је са презиром и спремао се за борбу, истина не претерано одлучно и без воље, имајући у виду лоше стање државних финансија и мањак подршке у војсци. Ипак, Владу Милана Пироћанца заменио је октобра 1883. године кабинет Николе Христића, искусног полицајца и бирократе изван странака, који је био најпозванији да уведе ред и законитост у земљи. Сукоб између напредне странке, коју је подржавао краљ и радикалне, иза које је стајао народ, био је неизбежан.

Дарко Гучанин
историчар, архивиста
директор Народног музеја Краљево

Pin It on Pinterest