Повратак краља Милана у Србију 21. јануара 1894. године условљен је, пре свега, његовом потребом да поправи своје тешко финансијско стање, али мржњом према радикалној странци, те љубављу према сину, чији је положај желео да учврсти. Влада Саве Грујића је одмах дала оставку, а неуспешни преговори владара са радикалских првака представљали су увод у формирање неколико неутралних влада, у које нису улазили, барем не у већој мери, представници три српске политичке странке. Кратку управу Ђорђа Симића, заменио је априла 1894. године кабинет Светомира Николајевића, а касније, октобра исте године влада Николе Христића. Иако је бившег краља нападала радикалска штампа и осећало се негодовање руске дипломатије због његовог повратка, Милан је и даље боравио у Београду и појављивао се уз свог сина на државним свечаностима у униформи пуковника. Један од првих аката Николајевићеве владе био је указ о укидању, крајем априла, закона о прогонству бившег краљевског пара, Наталије и Милана. Док је прогонство краљичино престало пунолетством краља Александра, закон о краљу Милану, није се могао поништити простим указом. Отворено је питање да ли ће судови водити рачуна о указу или закону. Последњу реч по том питању је имао Касациони суд, који је 17. маја 1894. године донео одлуку једину могућу одлуку: да се указом не може укинути закон о прогонству краља Милана. У тако затегнутој ситуацији одјекнула је вест о завери против краља Александра, коју је, наводно, предводио краљевачки индустријалац Михаило Чебинац. Одговор младог краља на неугодно стање у којем се нашао био је државни удар од 21. маја, којим је укинут Устав из 1888. године и поново успостављен Устав из 1869. године. Без помоћи и сарадње Милана Обреновића извођење оваквог пуча не би било могуће. И поред свих мана и порока, неуспеха и брука, бивши краљ је и даље имао јако упориште у војсци, живу проницљивост и способност и представљао је изузетну снагу у политици. Страх који је изазивао у публици утицао је да државни удар прође без отпора.
Милан и Александар
Иако је после државно удара Милан Обреновић учврстио положај свога сина Александра и вратио изгубљени ауторитет, његов углед је убрзо претрпео значајан ударац. У јеку српске дипломатске акције у Отоманској империји јуна 1894. године и посете краља Александра Цариграду, јавно мњење је брујало о писмима којима је Артемиза Христић уцењивала бившег краља. У њима је бивши краљ признавао Ђорђа за своје дете, а Артемиза је претила да ће их објавити, ако јој се не уступе новчана средства да васпитава сина као претендента за престо. Милана Обреновића спасао је султан Абдул Хамид који је наредио да се спорна писма одузму. Иако је овај деликатни проблем решен срећно по бившег владара, публика је на њега гледала као на главног кривца за то што нису добијене школе и владичанска места у Македонији. На то се надовезала и одлука новоизабраног сазива Народне скупштине, маја 1895. године да се Милану Обреновићу додели апанажа од 360 000 динара у злату. Чинило се да је зарад решавања тешког финансијског стања бившег краља и дошло до промена поретка и државног удара.
Притисак јавног мњења, деловање унутрашње и спољашње опозиције нису могли да поремете положај Милана Обреновића у Краљевини. Међутим, растуће несагласје оца и сина у домену политике, те борба између бившег краљевског пара за остваривање утицаја над младим Александром су то могли учинити. Наиме, првобитно дивљење Александрово према оцу као способном политичару стало је нагризати неповерење. Постојала је и непремостива разлика у њиховим карактерима и темпераментима. Све је то условило да се Александар почео, што је било посебно незгодно за Милана Обреновића, окретати ка својој мајци. Успех краљичиних планова олакшало је приближавање Драге Машин и Александра Обреновића. Како је млади краљ желео да своју дружбеницу има поред себе, требало је наговорити Наталију да се пресели у Београд. Она је то условила уклањањем бившег супруга из Србије. Александар Обреновић је искористио ускраћивање подршке конверзији државних дугова, за шта је његов отац био лично заинтересован, да бившег владара толико наљути да се, после бурних објашњења два краља, старији, првих дана маја 1895. године, својевољно удаљи из земље. Од овог тренутка, па до јесени 1897. године млади српски суверен се налазио под непосредним утицајем краљице Наталије.
Изгнанство Милана Обреновића
Милан Обреновић, који је у срџби напустио Краљевину, предомислио се чим је до њега дошла информација да се краљица Наталија вратила у Београд. Бивши владар је захтевао од новопостављене владе Стојана Новаковићеве да му допусти повратак у Србију и претио је да ће, ако му се то не одобри, иступити из краљевског дома и српског држављанства. Сусрет оца и сина у Швајцарској августа 1895. године донекле је смирио бившег краља и скандал је избегнут. Ипак, Милан није престајао да гунђа. Децембра 1895. године становници Ниша су позвали бившег краља да присуствује прослави ослобођења њиховог града. Милан Обреновић је то искористио да објави све о својој судбини невина прогнаника.
Бивши краљ се непрестано борио против Новаковићевог кабинета који му није дозволио повратак у Србију. Током сусрета са сином у Аустрији, децембра 1896. године, Милан је говорио да је званични Беч незадовољан владом и убедио га у потребу попуштања суседној монархији. Крајем 1896. године Новаковићев кабинет подноси оставку и успоставља се влада Ђорђа Симића. Једно од кључних питања пред новим министрима било је питање краља Милана. Бивши владар је тешко подносио прогонство и потуцање од хотела до хотела, сметао му је боравак краљице Наталије у Србији и желео је да опет има политичку тежину у земљи којом је некад управљао. Милан је претио откривањем скандалозних информација о краљици Наталији. У жељи да спречи бруку краљ Александар је позвао оца да проведе у Србији божићне празнике. После осамнаест месеци Милан Обреновић је провео месец дана у Краљевини, уз противљење Симићеве владе. Бивши краљ је здушно радио против поменутог кабинета. У фебруару је покушао да одвоји министра војног Мишковића од владе, у априлу је у Бечу на састанку са краљем Александром и Ђорђем Симићем потоњег оптужио да је противних владајуће династије. Постепено поверење краља Александра у Симићев кабинет је опадало, посебно по питању спољне политике. Са друге стране, утицај Милана Обреновића на сина постаје све већи, што је потврдио њихов заједнички пут, јула 1897. године, у Карлсбад на лечење. Бивши краљ је успео да убеди Александра у потребу промене Симићеве владе и заузимања новог курса у унутрашњој и спољној политици. Октобра 1897. године Драга Машин иступа из службе краљице Наталије, што значи и коначан престанак утицаја мајке на младог српског владара. Према ранијем договору Милан и Александар су 19. октобра 1897. године допутовали у Београд, што је изазвало пад Симићеве владе.Само четири дана касније формиран је нови неутрални кабинет Владана Ђорђевића и нарочити режим где су тон давала два краља.
Режим од 23. октобра 1897. године
Измирење младога Александра са оцем подразумевало је повратак на политику у којој управу државе води владар лично, без сарадње са политичким странкама, које скоро и да нису постојале. Министри, покупљени са свих страна и без унутрашњег јединства, одани двору, а не страначком одбору, постају више краљеви секретари него чланови владе. Народно представништво, изабрано под будним оком полиције и усмеравано од стране Александра Обреновића прераста у просту машину за доношење закона. На плану спољне политике повратак бившег краља донео је кварење односа са Русијом и нешто сношљивије контакте са Аустроугарском. Домену унутрашње политике режим је био строг, али је постојало потајно незадовољство у народу. Владан Ђорђевић, знаменити војни лекар, политичар и дипломата, одан, пре свега, краљу Милану, чинио се као идеалан председник владе која ће спроводити заповести и упутства владара. Овако организован кабинет и успостављен режим одржаће се готово следеће три године. Један од првих и најважнијих аката новог кабинета био указ за Бадњи дан 1898. године, којим се успоставља команда активне војске и проглашава Милан Обреновић за команданта. Отац и син постају практично савладари, где млади краљ за себе задржава грађанску управу, а војну преноси на старијег. Милана више није било лако отерати у прогонство, а са ослонцем на војску изгледало је да је осигурана трајност новог режима.
Милан Обреновић као командант активне војске
Милан Обреновић је изгледао сит тумарања и провођења по светским варошима. Више није правио дугове и деловало је да се смирио. Озбиљнији и суморнији, свакако, старији, био је спреман да се лати каквог важног државног посла. Постављен за команданта активне војске добио је, иако није био војник по образовању, неограничена овлашћења. Изненађујуће, постао је вреднији, свакодневно је одлазио у команду која се налазила у београдском граду и одликовао се у војној управи, по речима Слободана Јовановића, одређеношћу погледа и одлучношћу извођења. Ревносно се посветио послу и то је утицало на официре, који су се угледали на бившег краља. Милан је био омиљен старешина и уз себе је имао одану војску, која је била спремна да у његово име чини подвиге и жртве.
Бивши краљ је унео значајне промене у српску војску. Увећан је број пукова сталног кадра, подмлађен је и умножен официрски кадар, обраћала се већа пажња на војне вежбе и маневре, почело је зидање војних грађевина, наручено је савремено наоружање, вишеметна пушка малог калибра и позициони топови. Све реформе краљеве значајно су оптерећивале пословично празну државну благајну. Само је снага његовог ауторитета утицала да се војни буџет не претреса на седницама владе и Народне Скупштине, већ да се усвоји без измена. Као командант активне војске Милан Обреновић се није губио у ситницама и формалностима, већ, будући да је био проницљив, везивао је свој рад за најкрупнија питања и потребе које је покушавао да одлучно и усредсређено решава. Делатношћу бившег краља ударени су темељи славних српских победа у Балканским ратовима и Првом светском рату.
Дарко Гучанин
историчар, архивиста
директор Народног музеја Краљево