Занимљивости

Краља Милана, суоченог са изазовима и компликацијама, често је заокупљала мисао о оставци. Очекујући велики сукоб и рат две царевине на Балкану, суочен са негодовањем из Санкт Петерсбурга, а неубеђен у безусловну подршку званичног Беча, српски краљ није веровао да ће моћи дуго да истрајава на свом положају. Пораз у рату са Бугарском представљао је нови ударац, а развод са краљицом Наталијом након скандала у Визбадену, донео је осећање срамоте и понижења. Околности су водиле неминовно абдикацији у корист малолетног престолонаследника Александра.

Иако су прве године брака краља Милана и краљице Наталије биле изузетно срећне, протоком времена ситуација се мењала. Складни односи су нарушени бројним неверствима српског владара, драматичном разликом у карактерима супружника и, најзад, испливале су на површину супротности у политичким погледима.

Напредњачка влада, у жељи да наоружа српску војску модерним пушкама, наредила је да се од народне војске покупи старо оружје. Радикали су на ову меру гледали као на припрему државног удара и као на увод у укидање Устава. Ситуација је на крају довела до Тимочке буне, коју је стајаћа војска угушила у новембру 1883. године. Њене последице су: коначан крај постојања народне војске, регуларне трупе постају ослонац власти краља Милана и радикална странка постаје класична буржоаска странка. Две године касније краљ Милан улази у рат са Бугарском.

Период између Берлинског конгреса и Тимочке буне у историји Кнежевине Србије обележен је потпуним заокретом кнеза Милана ка Аустроугарској као главној сили ослонца његове политике у чијем центру је Тајна конвенција, коју је потписао у Београду 28. јуна 1881. године са српске стране Чедомиљ Мијатовић, министар спољних послова, повереник и пријатељ кнежев, а са аустроугарске стране посланик у Београду, барон Херберт. Друга важна појава су политичке странке и почетак њихове политичке борбе.

Други рат Отоманске империје и Србије, који је однео, погинулих 708, рањених 2999, несталих 159 и умрлих у болници 1534 показао је велику издржљивост српске војске, унапређивање њене спремности, те помак способности командног кадра. Велике војне успехе пратили су само делимични дипломатски успеси. Али Берлински конгрес је променио стање ствари на Балкану. Уместо Отоманске империје и балканских држава главну реч су почеле водити две Велике силе Русија и Аустро-Угарске са својим окупацијама, протекторатима и сферама интереса.

Васкрс, празник на празницима, представља темељ хришћанске вере. У српском народу за њега се везује богата традиција прослављања, у чијем центру је бојење и шарање јаја, којим се укућани куцају и која се поклањају гостима и ближњима, и за која се везују и низ других обичаја. За бојење јаја, пре појаве анилинских боја, користиле су се многобројне биљке богате пигментима, док шарање јаја, посебно у батик техници са воском, представља посебно умеће. У неким крајевима за Ускрс се припремају и посебни обредни хлебови на које се стављају јаја.

Први рат који је кнежевина Србија водила против Османске империје био је подстакнут Херцеговачким устанком, а започео је након објављивања ратног прогласа 30. јуна 1876. године под кнезом Миланом М. Обреновићем IV. Србију је коштао скупо у људским губицима и пострадању окупираних делова земље, али је донео значајну моралну добит. Заједнички интереси српског народа у Кнежевини и Босни изнети су пред суд Европе и показана је завидна национална солидарност. Српска војска и дипломатија почињале су да стичу искуство потребно за нове велике напоре.

Представници НАТО пакта започели су, почев од 24. марта 1999. године, акцију под кодним именом „Савезничка снага“ (Allied force), која је у Републици Србији названа „Милосрдни анђео“. Акција је подразумевала ваздушну кампању бомбардовања циљева у СР Југославији. Државе чланице НАТО пакта деловале су без одобрења Савета безбедности Организације Уједињених нација (ОУН). При бомбардовању су коришћена оружја забрањена међународним конвенцијама, попут касетних бомби и муниције са осиромашеним уранијумом.

Кнез Милан Обреновић и Наталија Петровна Кешко венчали су се 5/17. октобра 1875. године у Саборној цркви у Београду, а кум је био руски цар. Венчање је пратило лоше знамење. Леп и сунчан дан је нагло покварио и претила је олуја. По обављеном венчању, млади брачни пар је сео у свадбену кочију, али упрегнути коњи нису желели да се помере. Када су, најзад, то урадили, пропели су се и умало претурили кочију са младенцима. Киша и мрак су покрили Београд, а кнез и кнегиња су били видно узнемирени.

Кнежевина Србија је постала Краљевина Србија 6. марта 1882. године по новом, односно 22. фебруара по старом календару. Овај важан датум у обележен је, по сведочанству Слободана Јовановића, плотунима са београдске тврђаве. Цела варош је била окићена заставама, коло се играло насред Теразија, а млади краљ је частио народне посланике у двору. По проглашењу краљевине Милан М. Обреновић IV примао je честитке и депутације из читаве земље.