Након брзог продора Црвене армије на територију Југославије ослобођени су Ниш и Београд у октобру 1944. године, што је отежало повлачење немачке групе армија „Е“ из Грчке правцем Солун–Скопље–Ниш–Београд. Краљево је тако доспело на главни правац за повлачење немачких снага из Грчке, долином Ибра и Западне Мораве, а његов стратешки значај је нарастао и зато што је град био важно железничко чвориште, са станицом и мрежом колосека за ранжирање возова организованим системом везе са диспозиционим центром, из којег се управљало железничким саобраћајем на линији од Лапова до Косовске Митровице и од Крушевца до Чачка. Све је то условило да подручје Краљева у јесен 1944. године постане средиште значајних ратних дешавања.
Евакуација немачке групе армија „Е“ започела је 2. октобра 1944. године. Команда за Југоисток издала је наређење да се Крагујевац, Краљево и Чачак бране по сваку цену. То се посебно односило на Краљево, у коме је образован мостобран око града у дужини од 35 km, чија је одбрана поверена 34. армијском корпусу Вермахта којим је командовао генерал-лајтнант Фридрих Вилхелм Милер, по коме је корпус и назван. Већ 15. октобара, командно место Корпуса „Милер“ је премештено из Крагујевца у Краљево, а одбрани мостобрана придружени су и 13. и 14. пук 7. СС „Принц Еуген“ дивизије, борбене групе 297. дивизије, група „Фишер“ 117. дивизије, комплетан 724. пешадијски пук, 654. артиљеријски пук, једна чета тенкова, а дејствовале су и снаге 104. ловачке дивизије, једно моторизовано одељење „Данијел“, 1001. Тврђавски, кажњенички, самостални батаљон, један батаљон морнара и један батаљон 359. пешадијског пука. Немачка команда је очекивала да главни удар јединица Црвене армије и НОВЈ буде усмерен ка мостобрану, који је зато био добро утврђен, што потврђује и чињеница да се број окупаторских војника смештених у Краљеву и околини, током октобра и новембра 1944. кретао, у сваком тренутку, између 20.000 до 30.000.
У борбама око Краљева су учествовале, на страни ослободилаца, 223. дивизија 68. корпуса, III Украјинског фронта Црвене армије и II пролетерска дивизија 14. корпуса НОВЈ сачињена од: IV црногорске бригаде, III и VI српске бригаде и поново основаног одреда „Јован Курсула“, састављеног углавном од локалних становника. Касније, 14. новембра, пристигле су и јединице 25. дивизије. Јединице НОВЈ-а бројале су око 5700 бораца, док је црвеноармејаца било 5000.
Први сукоби су започели 16. октобра 1944. окршајима III српске бригаде НОВЈ са 7. СС дивизијом „Принц Еуген“ код Чукојеваца, 10 km источно од Краљева, док су 20. октобра добиле већи замах, али Немци, ипак, нису били потиснути са својих положаја.
Потом, у ноћи између 21. и 22. октобра, након напада немачких јединица на положаје партизанских снага у Чукојевцу, уследио је контранапад, у коме су учествовала два батаљона III бригаде и II пролетерске дивизије. Борбе су се наставиле и наредних дана, малим интензитетом и без значајнијих промена линије фронта, јер су немачке јединице на левој обали Груже штитиле одступницу својим снагама које су се повлачиле из Крагујевца. Током 26. октобра јединице III српске бригаде извршиле напад на линији фронта Витановац–Шумарице–Велика Борча–Мала Борча. Успех је остварен једино заузимањем Мале Борче.
Са друге стране, IV пролетерска бригада је 19. октобра стигла до села Врбе и заузела положаје, а до 28. октобра, ова бригада је успела да својим десним крилом стигне до обронака планине Столови, југоисточно од Манастира Жича.
Планови одсудног напада ослободилаца на мостобран Краљево одложени су одласком 52. а доласком 223. дивизије Црвене армије. Почетком новембра виталне саобраћајне комуникације за евакуацију Групе армија „Е“ и даље су биле под немачком контролом. Према тврдњама Средоја Урошевића, Совјетска команда је била добро упозната са снагом немачких снага у повлачењу и на основу тога је проценила да су расположиве ослободилачке снаге недовољне за остваривање циљева потпуног опкољавања и уништења немачких јединица. Настојало се да се бар допринесе, колико год је било могуће, потискивању непријатеља.
Након успешног извлачења главнине немачких трупа из Македоније и са Косова и Метохије краљевачки мостобран је до 17. новембра изгубио свој ранији стратегијски значај. Ипак, борбе су настављене, па су у ноћи између 23. и 24. новембра, две бригаде II пролетерске дивизије пресекле немачку саобраћајну комуникацију између Краљева и Ушћа, код селâ Замчање и Церје, а III српска бригада између села Матаруге и Матарушке Бање 24. новембра и већ наредног дана, успела је да пређе на леву обалу Ибра и запоседне положај на подручју села Прогорелице.
Немачке трупе су 25. новембра започеле планско повлачење из Краљева и околине и систематско рушење војних, привредних и саобраћајних објеката. Међутим, како је западно од Чачка висок водостај порушио мост евакуација је одложена за два дана. У раним јутарњим часовима, 28 новембра, започео је напад III српске и IV пролетерске бригаде, које су форсирале Ибар, у садејству са јединицама Црвене армије. Јединице 1041. пука Црвене армије дејствовале су и напредовале у свом сектору. Наредне ноћи, 28/29. новембра, град је био у потпуности под контролом ослободилаца. Тако је завршена операција ослобађања Краљева, која је трајала 42 дана. Житељи Краљева су 29. новембра дочекали први дан у слободи. Сутрадан ослободилачка војска је са народом, одала пошту стрељанима у масовној одмазди октобра 1941.
Ослобођење је Краљево дочекало уз ненадокнадиве људске и материјалне губитке, без, како извори казују, зграде способне за смештај војске, болнице, школа и јавних установа. Краљево није било поштеђено великих разарања, која је 34. армијски корпус немачке војске, приликом одступања, учинио на железничкој инфраструктури, аеродрому и свим важнијим постројењима. Остатке Железничке радионице и два магацина минирали су делови дивизије „Скендербег“, а повлачење јединица 7. СС дивизије на леву обалу Ибра, пратило је рушење мостова на тој реци.
Дарко Гучанин
историчар, архивиста
директор Народног музеја Краљево