Током малолетства Милана Обреновића Кнежевином Србијом је чврстом руком управљало Намесништво. Основне полуге власти на које се, у том периоду ослањали биле су утицај Миливоја Петровића Блазнавца у војсци, Јована Ристића међу чиновништвом, тежак стисак свеприсутне полиције Радивоја Милојковића, министра унутрашњих дела, споразум са делом либералне политичке струје и делатност лојалне и под притиском изабране Велике, односно обичне Народне скупштине. Спроведене су реформе система кнеза Михаила, који је био задњих година његовог живота у кризи, доношењем „Тројичког устава“ или „Устава од 1869“ и низом органских закона. Намеснички устав, донесен не у потпуности легално у време малолетства Милана Обреновића представљао је правни оквир у коме се кретао кнез, а каснији краљ током готово читаве своје владавине.

Основна одлика „Тројичког устава“ била је да њиме није уведен парламентарни режим, јер је законодавну власт делио кнез, који је једини имао право законодавне иницијативе, са Народном скупштином. „Намесничким уставом“ министри нису могли бити народни посланици, није била зајемчена слобода збора и удружења, а слобода штампе дата је само у начелу. Судска независност била је призната, али не и непокретност судија. И поред свега наведеног, „Устав од 1869“ представљао је корак унапред у развитку парламентаризма у Кнежевини, а значио је и једну велику спољнополитичку  победу, пошто га није октроисала хатишерифом Отоманска империја, већ је донесен вољом народном.

Намесништво је било доследно утврђивало позиције  династије Обреновић и то не само због процесуирања и кажњавања свих оних за које се веровало да су узели учешћа у атентату на кнеза Михаила. „Намесничким уставом“ утврђено је право владајућој династији на наследност кнежевског достојанства, односно, ако би кнез Милан умро без наследника, на престо би дошао један од Милошевих потомака по женској линији кога би Скупштина одабрала. Чинило се да будућност династије, која је висила о концу, пошто је била сведена на само једног мушког, и то малолетног члана, осигурана. А како је у Србији одрастао и развијао се млади кнез?

Педесет пара кнеза Миланa Обреновићa (1868–1882), 1879, Кнежевина Србија, сребро, тежина 2,5 g, R 18 mm, ковница Беч, Нумизматичка збирка Народног музеја Краљево (Н-2013).

По доласку у Србију Милан Обреновић је морао да настави своје образовање и добио је изузетне предметне наставнике, најбоље научнике које је, у том тренутку, Кнежевина имала. Током четири године малолетства кнез је требало да добије комплетно гимназијско образовање, а подразумевало се и познавање основа правне и војне наобразбе. О васпитању Милановом наставио је да се стара Франсоа Хиет, кога Слободан Јовановић назива једином особом коју је кнез за живота поштовао и које се бојао. Међутим, већ следеће 1869. године, Хиет умире. Бригу о васпитању малодобног кнеза преузима дубровачки госпар Медо Пуцић. Пуцић је био, као бивши коморник војводе од Луке, вичан дворском реду, затим, био је песник, класично образован, који је познавао словенске језике и књижевност и, на крају, заслужио је поштовање аустријске, руске и француске владе. Чинило се да је идеалан избор за васпитача кнежевог. Међутим, истина је била другачија. Пуцић је сматрао свој положај синекуром и по цео дан  је спавао у наслоњачу. Како је био млитав и неотпоран није младом кнезу представљао ауторитет. Занемарене су чак и основе дворског васпитања, што је постало очигледно 1871. године током посете руском цару Александру II у Ливадији, када се показало на балу да Милан не зна да плеше. По Слободану Јовановићу, Јован Ристић је Пуцића као васпитача сматрао „потпуном нулом“.

Милан Обреновић је био, по питању свог моралног васпитања остављен самом себи. Окружен ордонансима и лакејима, без ваљаног васпитача и без потпоре мајке, која га је посетила само једном, млади кнез је живео више-мање како је хтео. Већ од четрнаесте године је ишао у лов, са шеснаест је пропушио на савет једног министра, а у слободно време најчешће се играо. Није показивао интересовање да чита, сем новина, било шта друго осим обавезне литературе. Истина, своје школске обавезе је обављао вредно, на часове је долазио без кашњења, а задатке је радио уредно.

Почеле су се показивати основне црте личности Милана Обреновића. Лако се могла приметити кнежева рана бистрина, изузетна моћ опажања, брзомисленост и домишљатост. Иако малолетан Милан је много више ствари уочио и појмова пречистио него што је његова околина и слутила. Он је имао сопствене политичке симпатије и антипатије, па и планове. Постојале су и друге, не тако добре стране кнежевог карактера: његов обешењаклук и мишљење да са људима може радити како хоће, да их може изигравати и омаловажавати. Посебно је дошла до изражаја особина коју је Хиет покушао да спречи и делимично успео да пригуши, а то је кнежев нервозни страх. Милан никада није губио из вида да је његов претходник, кнез Михаило, убијен и код њега је постојала увек присутна плашљивост. Два необична догађаја из 1871. године, „теразијска бомба“, када је у мају, док је кнез био у позоришту, на Теразијама одјекнула експлозија, као нека врста упозорења и, у октобру, „смедеревски намештај“, када се, док је кнез био у хотелском нужнику, исти срушио, додатно су застрашила опрезног, младог кнеза.

Непосредно пред своје пунолетство, по Слободану Јовановићу, Милан је био лепо развијен младић, али сувише гојазан, док су му црте лица су му биле правилне, а очи лепе, ванредно живе.

На кнежев рођендан 10/22. августа 1872. године Милан Обреновић је преузео, по проглашењу пунолетства, власт од Намесништва. Том приликом је приређена свечаност испред Капетан Мишиног здања у Београду, коју су увеличали својим присуством бројни инострани и домаћи достојанственици и виђеније личности. Посебан утисак на публику је оставила умањена копија Тријумфалне капије, постављена према Калемегдану, кроз коју су прошле дворске кочије и гарда на коњима. Владавина кнеза Милана М. Обреновића IV званично је почела.

Дарко Гучанин
историчар, архивиста
директор Народног музеја Краљево

Pin It on Pinterest