Србија  у XIX и првој половини XX века имала три велике уметнице: Kатарину Ивановић, Надежду Петровић и Милену Павловић Barilli, истакла је ауторка Лидија Мереник у тексту под називом „Milena Pavlović Barilli: The Portrait of a Lady. У званични историјско – уметнички поредак српске уметности смештена је тек постхумно, захваљујући иницијативи и легату њене мајке Данице Павловић, те разумевањем и делањем Миодрага Б. Протића и Момчила Стевановића.   

Милена Павловић Барили је рођена у Пожаревцу 5. новембра 1909. године и од малих ногу породица се старала о њеном образовању и развоју талената. Пут ће је одвести, још као девојчицу, из Србије и родног Пожаревца у европске градове: Парму, Рим, Пезаро, Бергам и Ницу. Формирала се кроз васпитање, подршку, амбицију и дисциплину, коју јој је пружила мајка Даница, али превасходно у окриљу љубави мајке, ујка Боже, као и оца Бруна Барилија. Уметничку школу у Београду уписала је 1922. године као тринаестогодишња девојчица и завршила је са седамнаест година. Предавали су јој познати ликовни педагози и уметници: Бета Вукановић, Љубомир Ивановић и Драгослав Стојановић. Већ 1927. примљена је на Минхенску академију (Akademie der bildenden Kunste), где је студирала код професора Хуга фон Хабермана и Франца фон Штука. Академија је Милени пружила знање, али није омогућила да се њена особеност развије и зато је донела одлуку да напусти студије. Прву самосталну изложбу приредила је у Београду, у Новинарском дому 1928. године, док живи и ради у Пожаревцу, где се 1929. представила у „Kрстиној кући“, тадашњој згради Основне школе. Постала је члан ликовног удружења Лада и учествовала је на групним изложбама 1930. и 1931. године.

Породица Милене Павловић Барили, 1910, Пожаревац.

Њена жеља да буде наставник цртања у својој земљи одбијена је не само у Штипу, Велесу и Тетову, него и у Пожаревцу. Напушта родни град и од тада живот, углавном, проводи у Европи. У Србију је долазила само повремено, да посети мајку, и поново се враћала у свет европских уметничких кругова. Лазар Трифуновић је записао да је „у својој личности Милена је асимиловала неколико различитих култура: патријархално српску, морбидно немачку, поетско медитеранску, романтично шпанску, рационалистичко француско; у њој се, као у однегованом и развијеном интелектуалцу, у свој оштрини пресецају дилеме европског духа четврте деценије.”

Њен живот је најближи моделу „уметника номада“, који се одвија на релацији европских центара: Рима, Париза Лондона и на крају, Њујорка, где је излагала у многим познатим галеријама. У Bloomsbury Gallery у Лондону 1931. изложила је 80 слика и цртежа, а већ наредне 1932. године, излагала је у Паризу у Galerie Jeune Europe, као и у Риму, у Galleria d`Arte di Roma. Следеће 1933. са Маријом Сињорели и Адријаном Пинкерле излаже у Sala d`Arte de „La Nazione” u Фиренци. У Риму је поново 1937. у Galleria dela Cometa. Враћа се у Париз где почетком 1939. године излаже на две групне изложбе, најпре у Galerie Pittoresque, да би се потом придружила југословенским уметницима из Париз са којима излаже у Galerie Bernheim Jeune.

Сам врх уметничког Париза, чини као да је, готово, очаран Миленом Павловић и њеним уметничким остварењима. Де Kирико у њој препознаје правац меког метафизичког сликарства, док јој Жан Kасу пише предговор за каталог. Андре Лот је саветује да остави портрете за касније, а да што више користи своју фантазију. Сам Пол Валери, према сведочењу мајке Данице, признаје: „Милена, ви боље сликате, него што ја пишем“.

Милена Павловић Барили у шпанској хаљини, 1932, Пожаревац.

Међутим, уметница се 1939. године опростила и од Париза и од Европе, колико због претеће ратне олује која се над Европом надвила, толико и због свог немирног духа, који је мамио да крене у велику авантуру која се звала – Америка.

У почетку је у Америци тешко живела, док се није прилагодила средини. Мучила ју је носталгија за Европом, родним домом и мајком у далеком Пожаревцу. Почео је Други светски рат, а да би обезбедила опстанак била је принуђена да се уместо сликарством, бави илустрацијама за модне часописе, као што су:  „Vogue“, „Town and Country“, „Charm“, „Glamour“, „House Beautifull“ … не заборављајући дух својих слика.

У марту 1940. године у њујоршкој галерији Julien Levy Galery, Милена приређује своју прву „америчку“ изложбу, која је била нека врста промоције њеног сликарства. Поред тога,  ради  и декор и костиме за балет „Себастијан“, Ђан Kарла Менотија, који је приказан у новембру 1944. године. Захваљујући успеху који је постигла са опремом ове балетске представе, Милена добија поруџбину да изради декор и костиме за Шекспиров „Сан летње ноћи“. Ову поруџбину није успела да реализује јер је изненада преминула од срчаног удара, 6. марта 1945. године у свом апартману у Њујорку, у својој 36-ој години живота. Урна са њеним посмртним остацима пренета је у Рим 5. августа 1949. године и похрањена на гробљу Testaccio, где су касније сахрањени и њени родитељи.

Карл Ван Вехтен, Милена Павловић Барили, 1940, Њујорк.

Богато стваралаштво Милене Павловић Барили, тумачено је и описивано као меки надреализам, магични реализам, метареализам или новији – учена уметност. Међутим, како истиче већ цитирана Лидија Мереник: „Миленино дело је све то и ништа од свега истовремено, јер то више и није важно. Зато што је она, уистину и једино, модерни манириста. Она је изразито даровита, маштовита, самосвојна, занатски вична, осећајна уметница. Она је сликарка – песникиња. Меланхолик. Анксиозни интелектуалац. Пармиђанино своје епохе“.

Захваљујући жељи мајке Данице Павловић и њеном даривању Миленине уметничке заоставштине српском народу, уз залагање Миодрага Б. Протића, 24. јуна 1962. године отворена је Галерија Милене Павловић Барили у Пожаревцу.

Драга моја мама… Најлепши залазак сунца је у нашој башти у Пожаревцу. Људи мисле да сам ја само у прохујалим временима тражила образце за моје слике, а оне су се појавиле из залеђености мога детињства за траве, облаке, птице, лептире, за наша поља и шумарке… У мојој машти су се сјединиле наше приче о вилама бродарицама, које си ми ти казивала, са песмама Валерија, а поломљене римске скулптуре и саркофази, које сам са одушевљењем и дивљењем гледала у археолошким налазиштима код Пожаревца, водили су ме до визија Ботичелија и Де Kирика.                                                                   

Виолета Томић
историчар уметности
виши кустос Галерије Милене Павловић Барили у Пожаревцу

Сузана Новчић
историчар уметности
музејски саветник Народног музеја Краљево

Pin It on Pinterest