Милорад С. Јовић
Рођен је 17. августа 1903. године у селу Чукојевцу, код Краљева, у породици са деветоро деце, од оца протојереја Светислава Јовића и мајке Дафине, ћерке угледног свештеника Владимира Поповића, члана суда Епархије жичке у Краљеву. Основну школу је похађао у Мрчајевцима. Дипломирао је 1959. године педагогију на Филозофском факултету Универзитета у Београду.
Радио је као наставник у многим школама у Краљеву и околини. Као свестрана личност, оставио је трагове у различитим областима науке и културе. Патентирао је два наставна учила: „југослословенску рачунаљку“ и „практичну словарицу“. Такође је издао „Стратегијску карту Косовске битке“. Био је сарадник листа „Правда“, где је писао за културно-просветну рубрику. Истакао се и у области драматургије, као аутор више позоришних комада, углавном једночинки. Непроцењив је његов допринос културној сцени Краљева. По окончању Другог светског рата учествовао је у обнављању рада краљевачког КУД-а „Абрашевић“.
Међутим, највећи успех професора Јовића је свакако његова улога у оснивању Народног музеја у Краљеву. Био је члан иницијативних одбора за оснивање Музеја и 1942. и 1948. године, односно главни инспиратор и аутор програмске визије установе. Након оснивања Народног музеја Краљево 1950, Милорад Јовић је постао и први управник, и својим радом поставио чврсте темеље за настанак и развој завичајног музеја комплексног типа. Неуморно је радио на прикупљању предмета и формирању првих музејских збирки. Израженим организаторским способностима успоставио је мрежу сарадника на терену, међу којима су били најбројнији просветни радници. Аутор је првих музејских изложби на тему НОБ-а, балканских ратова и Првог светског рата, као и изложбе о Првом српском устанку, приређене 1954. године. Његов предани рад даје печат првој деценији рада установе. Изненада је пензионисан 1960. године. Преминуо је 21. јуна 1970. године у Београду.
Мирослав Стаменовић
Рођен је 27. марта 1936. године у Београду, у породици Радивоја и Полексије Стаменовић. У Краљеву је завршио основну школу и Гимназију. Дипломирао је 1962. године историју, на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и исте године почео са радом у Народном музеју Краљево, као први кустос (од 1986. године виши кустос) Историјског одељења. Већ 1965. године постао је директор установе и на том месту је остао до 1979. године. Унапредио је музеолошки рад и кадровски оснажио Музеј и својим радом обележио другу етапу развоја установе.
У истраживачком раду бавио се савременом историјом, развојем предратног радничког покрета, Другим светским ратом, посебно стрељањем у Краљеву октобра 1941. године, као и послератним развојем Краљева и околине. Био је аутор бројних изложби из области које је проучавао. У два изборна периода био је председник Управног одбора Фонда за изградњу Спомен-парка, када је највећи део пројекта и реализован. Такође је активно учестововао у обликовању програма Октобарских свечаности.
Радио је на плану унапређења музеолошке струке и њене афирмације и активно сарађивао са Музејским друштвом Србије и Заједницом музеја Србије. Својим свестраним стручним и организационим радом учинио је краљевачки Музеј значајном установом културе. За време његовог мандата Народни музеј Краљево је добио низ признања: Повељу Педагошког музеја СР Србије, Народног музеја у Београду, Захвалницу Завода за заштиту споменика културе у Краљеву и Новембарску награду Културно-просветне заједнице.
Преминуо је 18. децембра 1996. године, у Краљеву, на самом крају свог радног века.
Милорад Михаиловић
Рођен је 31. јануара 1947. године у Ратини код Краљева, од оца Радована и мајке Гвоздене Михаиловић. Основну школу и Гимназију завршио је у Краљеву. Дипломирао је историју уметности на Филозофском факултету Универзитета у Београду 1971. године. Још као апсолвент, 1970. године, почео је да ради у крушевачком музеју. У Народни музеј Краљево прелази 16. фебруара 1973, где је радио све до неочекиване смрти 20. септембра 1995. године.
Са доласком Милорада Михаиловића на место кустоса (од 1986. године вишег кустоса) Уметничке збирке, започиње и плодна и богата активност овог одељења. Михаиловић је био личност изузетне енергије, стручности и знања. Најпре је радио на увећању збирке изузетно вредним делима и легатима и обради комплетног уметничког фонда. Али, с друге стране, своју мисију историчара уметности схватао је много шире, тако да је пописао и потпуно стручно обрадио све значајније колекције изван Музеја на ширем подручју Краљева.
Посебно је значајан његов допринос развоју ликовног живота у граду на Ибру. Покренуо је неколико годишњих ликовних изложби, а изузетном динамиком изложбене активности, учинио је да је краљевачки музеј постао један од битних центара ликовне сцене у Србији. Посебну пажњу посветио је истраживању терена околине Краљева, прикупивши вредне податке за историју уметности и за средњовековну историју. Објавио је низ радова у стручним часописима.
За директора је именован је 1. јула 1979. године, тако да је постојећим одговорностима додао и управљање Народним музејем Краљево, чиме су дошле до изражаја његове изузетне организаторске способности. Пресудни за будућност Музеја били су његово ангажовање око добијања старог школског здања, као и завршетак прве фазе ревитализације објекта у одговарајућу музејску зграду.
Међу његове најзначајније иницијативе спада обнова часописа „Наша прошлост“, који је иницијално излазио током 60-их и 70-их година у издању Историјског архива у Краљеву. Сада „Наша прошлост“ постаје заједничко гласило Народног музеја Краљево и првог издавача и добија нумерацију. У периоду од 1986. до 1992. године објављено је под Михаиловићевим уредништвом пет бројева (1–5).
Својеврсну круну његовог рада представља то што је један од иницијатора и организатора два велика међународна научна скупа 1995. године („Свети Сава у историји и традицији“ и „Жича, историја, уметност“).
Милорад Михаиловић је изненада преминуо, 20. септембра 1995, у својој 48. години. Град Краљево му је постхумно, 1995. године, доделио Новембарску награду, која је установљена као признање за посебан и велики допринос у културном и јавном животу Краљева.
Драган Драшковић
Рођен је 19. септембра 1954. године од оца Милутина и мајке Данице у Врњачкој Бањи, где је завршио основну школу и Гимназију. Дипломирао је историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду 1979. године. Одмах након дипломирања запослио се у Историјском архиву у Краљеву и на пословима архивисте радио до 1986. године. Затим је прешао у Народни музеј у Краљеву (1987), где је примљен на место кустоса Историјске збирке за период старије историје до 1918. године. На овом радном месту је радио до 2019 (звање вишег кустоса стекао је 1995. године, а музејског саветника 2003. године).
Као истраживач бавио се, с једне стране, темама из друштвене историје Краљева као што је развој урбанизма, историја школства, здравства, градске управе и индустрије. Посебно се бавио истраживањем историје фотографије у Краљеву и проучавањем велике колекције старих фотографија и разгледница, што је на крају довело до објављивања велике монографије „Краљево од вароши до града“ (2016), која синтетише ова истраживања и у којој је публиковано преко 650 фотографија и разгледница везаних за Краљево из Историјске збирке Народног музеја Краљево.
С друге стране, радио је на историји Првог и Другог светског рата у контексту Краљева и објавио низ радова у стручним часописима и каталозима изложби. Аутор је и коаутор преко 20 изложби из историје Краљева, Матарушке и Врњачке Бање.
Након смрти Милорада Михаиловића, преузима управљање Народним музејем Краљево у континуитету, са мањим прекидима (1995–1996. в. д. директора; 1997–2008; 2009–2010; 2010–2017. директор). Водио је другу фазу радова на адаптацији старе школске зграде у музејски простор (спрат, поткровље, фасада, прикључење на топловод), до њеног потпуног завршетка. Две хиљаде и пете године обновио је издавање часописа „Наша прошлост“, био један од његових уредника и омогућио његово континуирано излажење у наредних 10 бројева. Организовао је више научних скупова („Рудо Поље – Карановац – Краљево“, 1997; Округли сто „Краљево октобра 1941“, 2003. године; „Краљево – Ранковићево – Краљево“, 2015). Такође је био члан уредништва више значајних публикација пре свега зборника радова научних скупова (зборници радова научних скупова: „Свети Сава у историји српског народа“, “, „Жича, историја, уметност“, „Рудо Поље – Карановац – Краљево“, „Краљево октобра 1941“), али и уредник више појединачних монографија из историје Краљева, а покренуо је и библиотеку „Документи“.
Радио је на успостављању и неговању сарадње и заједничких садржаја са бројним установама културе и научним институцијама кроз научне скупове, округле столове, радионице и изложбе. Руководио је комплексним послом израде нове сталне поставке, коју је Музејско друштво Србије доделило своју најпрестижнију награду „Михаило Валтровић“. Дао је велики допринос сарадњи са др Оливером Чоловић-Радојковић у процесу пријема њеног легата (куће са покућанством и уметничком колекцијом) у власништво Народног музеја. Након њене смрти, уложио је велики напор да се кућа адаптира и отвори као легат 2016. године.
Учествовао је у бројним радио и ТВ емисијама са локалном и националном фреквенцијом; објављивао низ историографских прилога у штампи; радио као сарадник у већем броју документарних филмова, од којих су два У продукцији Народног музеја Краљево. Годинама је активно учествовао у организацији градских манифестација: „14. октобар“, Жички духовни сабор „Дани Преображења“; Краљевдан, Имендан града Краљева и сл. Организовао је бројне трибине, промоције књига и концерте, стручне скупове, сусрете генерација у Галерији Народног музеја Краљево.
Био је активно ангажован у раду Музејског друштва Србије, где је био председник Извршног одбора у периоду 2004–2008. године, члан Извршног одбора у периоду 2008–2010. године, као и члан уредништва часописа Друштва „Музеји“. Поред тога организовао је велики годишњи скуп Музејског друштва Србије у Краљеву 2008. године.
Под његовим руководством Народни музеј Краљево се трансформисао у модерну и динамичну установу. Добитник је Октобарске награде града Краљева за 2004. годину, која се додељује као признање за посебан и велики допринос у културном и јавном животу града, као и добитник Плакете Војног музеја за успешну сарадњу и помоћ у обогаћивању фондова Војног музеја, поводом набавке заоставштине војводе Радомира Путника, 2009. године. За свој целокупан рад добитник је награде „Михаило Валтровић“ за животно дело, коју додељује Музејско друштво Србије као највеће признање у музејској делатности (2017), као и Вукове награде „за изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору“, коју додељује Културно-просветна заједница Србије (2018). Почасни је члан Савеза инжењера и техничара Србије.