О Легату

Оливера Радојковић Чоловић је свој први поклон, Збирку српских икона из XIX века, даривала Народном музеју Краљево  1986. године, када је сарадњу са њом остварио Милорад Михаиловић, и као директор и као кустос Уметничке збирке. Две деценије касније Оливера је наставила сарадњу, овога пута са директором Драганом Драшковићем. Његовим професионалним залагањем и континуираним трудом, створено је дубоко поверење дародавца према установи, чиме је омогућено да ова вредна заоставштина, као целина стигне у Музеј. Тако је 2005. године приређена изложба уметничких дела из Легата, која је најављивала предстојећи фонд, док је тестаментом склопљеним 18. маја 2006. године Оливера Радојковић Чоловић завештала Народном музеју: кућу својих родитеља у Карађорђевој 98, са двориштем и свим покретним стварима које се у њој налазе, антиквитетни намештај и антиквитете у сребру, стаклу и порцелану из стана у Београду, као и све уметничке слике (95 комада), без обзира на то где се налазе. Наведена имовина је завештана као легат, односно условљена тиме да део поклоњеног материјала буде изложен у кући Чоловића као стална поставка.

Наредне 2007. године, Град Краљево се одужио племенитом дародавцу Дипломом заслужног грађанина, будући да је Оливерин поклон највећи појединачни поклон граду од 1950. године. Након смрти Оливере Чоловић Радојковић 2010, легат је према завештању, након оставинског поступка (Решењем Основног суда у Београду број 3-O 1433/11 од 3. 10. 2012) припао Народном музеју Краљево. Израђен је пројекат адаптације куће, који је спроведен од 2015. до 2016. године, када је Легат др Оливере Чоловић Радојковић свечано отворен, 17. маја, на рођендан дародавца а у току манифестације Ноћ музеја.

Легат Оливере Радојковић Чоловић представља изузетно вредан и комлексан поклон који обухвата: породичну кућу Чоловића у Карађорђевој улица број 98 и 529 предмета који су проглашени културним добрима и уведени у три музејске збирке. У Уметничку збирку ушло је укупно 137 уметничких дела, од који су 114 слике, графике и цртежи и 23 иконе на стаклу и платну. Предмети покућанства, којих има 324, и 35 делова намештаја сврстани су у Етнолошку збирку, док су у Историјску збирку ушла 33 предмета – породичне фотографије, документа, лични предмети, одликовања и награде. Поред тога, Легат садржи и богат студијски материјал (слике, цртежи, предмети покућства и намештаја, породичне фотографије, разгледнице, честитке, писма и лични предмети), који доприноси доследној контекстуализацији Оливерине заоставштине.

О Дародавцу

Животни пут лекара и хуманисте Оливере Радојковић Чоловић, богат и занимљив, испуњен је изузетном каријером у области анестезиологије и реанимације, а подједнако и немерљивом хуманошћу, којом је показала велику љубав према своме родном граду. Рођена је у Дракчићима 1929. године, у честитој породици солунца Жарка Чоловића и мајке Милосије (девојачко Нешовић). Чоловићи из Дракчића прелазе у Краљево, где се баве угоститељством узимајући у закуп локале у ужем градском језгру. Оливера је одрастала окружена родитељском љубављу и подизана у традиционалном духу, „поносна што је унука и ћерка солунаца“. Васпитавана је да цени вредност и значај образовања и по очевој жељи, још од најранијег узраста, уз сваку новосавладану реч на српском језику, учила је исти појам на француском језику, тако да је француски говорила подједнако добро као и матерњи језик. Основну школу и Гимназију похaђала је у Краљеву, где је Матурски испит положила је 1943. године. У том периоду, рат је укрстио Оливерине путеве са путевима њеног будућег супруга, инжењера Милана Радојковића. Милан је упознао Оливеру као гимназијалку и, након њене матуре, венчали су се у Краљеву 28. октобра 1945. године.

Удаја није променила Оливерину жељу да настави са даљим образовањем, тако да започиње студије медицине на Медицинском факултету у Београду, где је дипломирала 1954. године. Њен даљи професионални успон везан је за др Предрага Лалевића, оснивача анестезиологије у Србији, који је радио на Хируршком одељењу болнице „Др Драгиша Мишовић“. У време када су анестезију давали болничари или лекарски помоћници, он је 1953. године прихватио понуду да специјализира анестезиологију. Изборио се 1956. године за оснивање самосталног одсека, који 1969. године прераста у Одељење за анестезију и реанимацију. Оливера Радојковић и Нада Сушник биле су прве које су 1957. завршиле специјализацију код др Лалевића. Оливера је уписала постдипломске студије и наставила усавршавање од две године у Копенхагену, да би магистрирала 1973. у Београду и Копенхагену, док је титулу примаријуса добила 1975. године.

Њена даља специјализација одвијала се у болницама „Др Драгиша Мишовић“ у Београду, Фош (Foshe) у Паризу и Хамерсмит (Hamersmith) у Лондону. Докторирала је у Београду 1980. године. Објавила је 78 радова и учествовала на 40 конгреса у земљи и иностранству. Стекла је звање вишег научног сарадника. Током лекарске каријере радила је у Тунису од 1962. до 1964. школујући тамошњи анестезиолошки кадар. Највећи део радног века провела је у Београду. Основала је Одељење за анестезију и реанимацију у Железничкој болници у Београду 1964. године. Радила је у болници „Др Драгиша Мишовић“, а у КБЦ „Бежанијска коса“ била је шеф Службе анестезије и реанимације. Затим је три године радила у Холандији, па се вратила у Београд, у Службу неурорадиологије на Неуролошкој клиници, где је остала до пензионисања, а потом је као лекар наставила да ради у приватној болници.

Када је 1968. године основано Друштво анестизиолога Југославије, изабрана је за првог председника. Организовала је прву и другу Анестезиолошку недељу у Југославији, као и Први конгрес анестезиолога Југославије са међународним учешћем 1969. године. Спада међу најпризнатије стручњаке југословенске анестезиологије и реанимације, о чему сведоче бројна признања: Диплома лекарских друштава Југославије (1966), Захвалница Српског лекарског друштва (1972), Медаља „Др. Иван Бетина“ (1979), Повеља Српског лекарског друштва (1979). Бројним лекарским признањима треба додати и Диплому заслужног грађанина СО Краљево (2007), коју је добила за легат који је завештала Народном музеју и преко њега граду Краљеву. Поред француског, говорила је енглески и служила се немачким језиком. Уврштена је међу најзначајнија имена српских лекара у биографском лексикону Познати српски лекари у свету (Београд; Торонто 2005).

Др Оливера Чоловић Радојковић је преминула 2010. године у Београду и сахрањена је у породичној гробници, на Старом гробљу у Краљеву, где почивају њени родитељи и супруг.

Драган Драшковић, директор Народног музеја Краљево је 16. децембра 2008. године у Београду водио разговор са Оливером Радојковић Чоловић, који је сниман. Непуне две године након тога она је преминула, тако да овај звучни запис представља последње аутентично сведочанство нашег дародавца. У разговору дугом 47 минута Оливера је говорила о легату, о својим родитељима и одрастању у Краљеву. Испричала је драматичну причу из октобра 1941. године, као и причу о страдању свога деде, солунца Танасија Чоловића, који је умро у Бизерти и трагању за његовим гробом, током свог професионалног рада у Тунису.

Један део разговора се односи на саму идеју легата и његову реализацију. Издвојили смо део разговора у коме дародавац, др Оливера Радојковић Чоловић, саопштава замисао о смислу легата који поклања родном граду и оставља на тај начин своје завештање.

Ја сам на неки начин замислила да то буде споменик моме оцу који је солунац, стари ратник, споменик мојој мајци, споменик моме мужу и мени, заједнички споменик да то буде.

Завештање Оливере Радојковић Чоловић

У дугом снимљеном разговору који је Драган Драшковић, директор Народног музеја Краљево, водио са Оливером Радојковић Чоловић у Београду, 16. децембра 2008. године, на његову молбу, Оливера је испричала своју причу из „ужасног краљевачког октобра 1941“. Прича говори о судбинском сусрету Фрица Оршовског, војника немачке војске пољског порекла, са уплаканом дванастогодишњом девојчицом Оливером, у дворишту њене куће у Краљеву, средином октобра 1941. године. Њен отац Жарко је био ухапшен и у тренутку сусрета налазио се као талац у Лагеру, одакле су свакога дана Немци изводили и стрељали неколико стотина људи. Оливера и њена мајка нису знале да ли је отац још увек жив. Много година касније Оливера је написала:

То је био период када смо се интензивно дружили са смрћу, период који је оставио трајни печат у мојој души и који је утицао на стварање једне властите животне филозофије, која је сваку даљу (каснију) животну невољу упоређивала са ужасним краљевачким октобром и тако је обезвређивала. Октобар је присутан кроз цео мој живот („Краљевчки гимназијалац“, октобар 1978).

Кућа Чоловића

Током тридесетих година Краљево доживљава убрзани индустријски, занатски и саобраћајни развој, што је довело до пораста боја становника и утицало на процват угоститељства, којим су се бавили Жарко и Милосија Чоловић. До почетка 1933. сакупили су довољно новца да купе плац од 5 ари у Карађорђевој улици од пекара Новака Нововића. План за кућу, који је сачуван, начинио је угледни архитекта Божидар М. Томић, професор Средње техничке школе у Београду, како се и потписао на плану, са датумом и местом: „март 1933. год. у Београду“. Божидар Томић је касније постао професор Архитектонског факултета и један од његових декана. План куће површине од 91 m2 садржи кухињу са оставом, две собе и пространо предсобље, са терасом испред улаза до које се долази степеништима са обе стране, док је испод куће подрум. Предсобље је испланирано тако да излази напред делом своје основе из правоугаоне базе куће и истовремено има своју кровну конструкцију.

На тај начин је улаз са двокрилним вратима чији се горњи крај лучно завршава, већ наглашен, али је поред тога истакнут и са два уска лучна прозора са сваке стране, зиданом надстрешницом која такође има заобљене углове и напослетку терасом са два степеништа. Трокрилни прозори соба, по један лево и десно од улаза, такође су лучно обликовани на горњем крају. Високи темељи су зидани од камена, као и тераса испред куће. Лучни прозори и одсуство орнаментике на фасади, неке су од одлика модерне у архитектури, која је као стил карактеристична за тридесете године, а у чијем је духу архитекта Божидар Томић, пројектовао кућу Чоловића. У слоју градитељског наслеђа приватних грађанских кућа у Краљеву из прве половине ХХ века, кућа Чоловића нема пандана у граду.

Кућа је смештена у дну дворишта и испред ње је врт који се пружа до улазне капије. У земљама у којима је боравила као лекар, Оливера је често набављала семена и саднице и слала их родитељима у Краљево. Тако се у врту налазе егзотичне жбунасте биљке, дрвеће и цвећа и неколико стабала воћа, што га чини изузетном хортикултурном целином.

Кућа је адаптирана у периоду 2015–2016. године, тако што су две собе и предсобље постали изложбени простор, а кухиња службени.

Збирка уметничких дела

Паралелно са основним током живота Др Оливере Радојковић Чоловић, који одређује изабрана професија лекара, пружа се и једна друга његова димензија у којој је доминантна велика и страсна склоност и љубав према култури и уметности. Она се испољила већ током студентских дана када је Оливера почела да купује, а затим и да добија иконе, слике, цртеже, графике и друге уметничке предмете. Како је сама истицала, своју колекцију је започела са иконама, па је отуда и први Оливерин дар Народном музеју 1986. године била Збирка српских икона из XIX века. Збирка садржи 13 уља на платну и 8 темпера на стаклу, а иконе су настале у Подунављу и дело су непознатих самоуких сликара-иконописаца.

Захваљујући брачном пару Србиновић, пре свега  Мирјани Михаћ Србиновић, Оливера је заволела свет уметности и озбиљније ушла у њега, упознавши најужи круг њихових пријатеља Ксенију Дивјак и Марија Маскарелија. Њих четворо су се и приватно дружили и поштовали још од најранијих студентских дана. Наиме, сви они припадају првим послератним генерацијама студената школованих на Академији ликовних уметности у Београду. Мирјана Михаћ је већ 1949. године постављена за једног од првих асистената, а Младен Србиновић четири године касније. Он је сам истицао да је Ксенију Дивјак упознао још у школи Младена Јосића, у време окупације, пре уписа на Академију, док је Мирјана већ тада била веома блиска са Ксенијом Дивјак и Мајдом Курник. На прво студијско путовање у Италију 1954. године кренули су сви заједно. Од тада па до краја живота остаће пријатељи. У овај круг је ушла и Оливера Радојковић Чоловић као кума и породични пријатељ породице Србиновић, Младена и Мирјане, док је са Ксенијом Дивјак друговала до њених последњих дана. Њихове слике, на којима је и сама Оливера чест мотив, посвета су пријатељству и даривању. Отуда се и у колекцији по бројности издвајају дела Мирјане Михаћ (37), Младена Србиновића (34), Ксеније Дивјак (20) и Марија Маскарелија (4 рада).

Две деценије касније, Оливера Радојковић Чоловић поклонила је Музеју вредну Збирку уметничких дела, сачињену од радова значајних аутора савремене српске уметности. Ова комплексна уметничка целина садржи 114 уметничких дела а у њој је заступљено 20 уметника. Поред поменутих уметника, ова колекција нас води и кроз вредне цртеже Петра Добровића, Даде Ђурића, Миће Поповића, софистицирана дела Мила Милуновића и Љубице Цуце Сокић, аутентичне радове Свете Лукића, Шане Лукић, Боже Илића, Данице Антић, Моме Капора, Ане Почуче, Лидија Мацуре, Реље Пенезића, Васе Доловачког, Љубице Мркаљ, Славице Вучковић и Стоје Рађеновића.

Уметничка заоставштина Оливере Радојковић Чоловић представља  репрезентативну  целину, у којој су већином заступљени уметници једне генерације која је стварала у деценијама после Другог светског рата. Отуда су њен статус и улога од великог значаја за нашу историју уметности, односно за разумевање и тумачење општих, и много више индивидуалих уметничких наратива, попут опуса Ксеније Дивјак, Мирјане Михаћ и Марија Маскарелија. Док је, с друге стране, овај легат и носилац једне аутентичне, специфичне приче о вези колекционара и уметника, базираној на пријатељству и међусобном поверењу. 

Збирка покућства и намештаја

Предмети од порцелана, стакла, керамике и сребра, као и делови намештаја израђени од дрвета спојени су у јединствену збирку и као такви су заједнички представљени као Легат у Оливериној породичној кући, у Краљеву. Збирка садржи 354 предмета покућства, као и 35 комада намештаја. Изложени су предмети употребне и декоративне намене од порцелана, керамике и стакла у комбинацији са различитим украсима од племенитих метала, осликани, који су настали у престижним западноевропским радионицама XIX века и XX века (Chodau, Klosterle, Villeroy & Boch, Fischer & Mieg – Bohemia, Meissen, Altrohlau, Eichwald, Schlaggenwald, Carl Knoll Carlsbad, Sarreguemines), а које су имале знатног удела у развоју нашег културног живота. Колекција је изузетна како по броју сачуваних примерака тако и по функционалним и стилским карактеристикама.

Стална поставка

Након реновирања куће, две собе су претворене у сале за излагање уметничких дела, док је предворје, тј. хол куће Чоловића намењен за излагање покућанства, намештаја и наратива о породици Чоловић и дародавцу Оливери Радојковић Чоловић. Заједно они чине компактну целину, тако што посетилац најпре улази у хол, где га дочекује прича о дародавцу и  породици, заједно са њиховим покућанством, а затим прелази у сале које су распоређене десно и лево. Десна сала је намењена старијој уметности, са иконама и другим уметничким делима и у њој је салон са великом сликом дародавца. Овде је створен амбијент породичне куће. У другој сали, лево од хола, нагласак је на модерној уметности и та сала је намењена за различите програме, од предавања, промоција, вечери са публиком до радионица за децу и младе.

Pin It on Pinterest