Програм „На слави код Оливере“ реализован је у Легату Оливере Радојковић Чоловић, на Митровдан, 8. новембра 2022. године, на дан породичне славе дародавца. Кроз овај програм, који су реализовале кустос етнолог Софија Пршић и историчар уметности Јелена Марковић, чува се и негује успомена на Оливеру и њену породицу кроз идеју наслеђа које живи. Програм „На слави код Оливере“ је конципиран као реконструкција грађанске славе у кући Чоловића, коме је претходио чин освећења колача и жита, а окупио је њене познанике и пријатеље.
Домаћин славе био је Драган Драшковић, дугогодишњи директор Народног музеја Краљево, чијом је заслугом и оформљен Легат Оливере Радојковић Чоловић као врста музејског депаданса. Колач је пресекао свештеник Владимир Јовановић у преподневним часовима, док је историчар Немања Трифуновић преузео је славу од Драгана Драшковић чином ломљења колача.
Јелена Марковић је истакла да када Музеј добије кућу, не добија само физички простор и покућсво, већ са тим добија и приче, традицију и обичаје једне породице, који су се у тој кући одигравали. Тако је, са породичном иконом и кандилом Оливерина слава пренета на Музеј, који је кроз живо прослављање овог обичаја, чува и развија као традицију грађанске славе.
Софија Пршић се осврнула на то да је слава уписана на УНЕСКО-ву листу нематеријалног културног наслеђа 2014. године, као кључни елемент идентитета српског народа очуван кроз векове. По њеним речима слава има религијски и друштвени аспект: религијски – сечење колача, друштвени – гозба. Истакла је да постоји разлика између сеоске и градске славе, у друштвеном контексту, односно у самој гозби, где се на градске славе не зове, а гост долазе на кафу и колаче, а на сеоским славама се позива родбина, која се по Вуковим записима, слави и до пет дана.
По речима Драгана Драшковића, било је пуно интересената за саму кућу, а међу њима и разна удружења, али је Оливера инсистирала да кућа припадне Музеју, коју је тестаментом и завештала. Оливера је у једном разговору истакла да би волела да легат буде споменик њеним родитељима и да чува сећање на њих. Деда Танасије Чоловић био је солунац и умро је у Бизерти, у Тунису, а отац Жарко, такође солунац, преживео је све страхоте Великог рата. Истакао је да је Србија била некада земља задужбинара, а Оливера је неки начин обновила тај чин.
У поподневним часовима у Легат су почели да пристижу гости, међу којима и породица Кошанин. Марку Кошанину Оливера Радојковић Чоловић била крштена кума и као студент становао је код ње у Београду. Његова мајка Весна Кошанин испричала је анегдоту везану за Оливерину удају. С обзиром да се Оливера веома млада удала, са 17 година за Милана Радојковића, машинског инжењера, обећала је свом оцу да ће да заврши факултет. Након удаје из Краљева се преселила у Београд, где је завршава гимназију и након ње уписала Медицински факултет. Када су је након пуно година упитали како је удата могла да иде у Гимназију, рекла је да је нико није ни питао да ли је удата или не.
