На данашњи дан, 29. априла 2023. године, обележавамо Међународни дан игре. Тим поводом доносимо причу о једној изузетној личности у свету плеса, која је везана за наш град. Реч је о Петру Стојићу, рођеном 8. септембра 1890, у породици механџије Ристе Стојића и његове супруге Миросанде, у Краљеву, где је стекао основно образовање. Аматерски започео да се бави играњем 1910. године, а почетна знања из области плесова и игара стекао је у Будимпешти, а потом наставио да завршава курсеве играња са одличним успехом  у Бечу и Берлину. Студирао је салонске игре и балет у Дрездену и у Минхену, а потом се усавршавао у Варшави, Цириху и Паризу. Коначно je одлучио да се посвети плесу и игри у Берлину и за релативно кратко време успева да изађе и на позорницу Позоришта Х. Бернхарда. Задобивши наклоност публике и колега, од овог позоришта добија концесију да као учитељ играња своје прве курсеве одржава у Немачкој.

Породица механџије Ристе Стојића, Краљево, фотографија, 14 х 9 cm, власништво породице Јакић из Краљева, документација Историјске збирке Народног музеја Краљево.

Након тога вратио се у домовину и у Краљеву оснива дилетантску позоришну трупу и покреће курс играња. У краљевачкој штампи помиње се плесна школа „Танцшул“.  Након Краљева, средином двадесетих година отворио је у Београду, на Теразијама, школу играња која се 1927. године звала  „Касино-Студио“, а почетком тридесетих Студентска школа играња „Стојић Студио“. У Земуну сличну школу је отворио 1937. године, a курсеве играња и плеса држао је у Врбасу, Србобрану, Скопљу, Кули, Сомбору, Бечеју, Дубровнику, Врњачкој Бањи и другим градовима. Отвара и дансинге где долазе, како почетници, тако и добри познаваоци плеса и игара. На дансинзима су Стојићеви ученици полагали јавни испит и оспособљавали се за игру на великим и отменим баловима. Полазници су имали 40 часова обучавања, док су посебан попуст у плаћању имали студенти и официри. У његове велике заслуге спада што је после Првог светског рата упео да заинтересује за модерну игру најшире слојеве становништва, да ублажи предрасуде о модерним плесовима и да привуче пажњу новинара да чешће извештавају о тој теми.

Плесни студио Петра Стојића на Теразијама, после 1927, Београд, фотографија, 14 х 9 cm, власништво породице Јакић из Краљева, документација Историјске збирке Народног музеја Краљево.

Стојићевом иницијативом удружују се стручни учитељи и 1921. године оснива се у Београду Удружење учитеља игара, у којем је изабран за првог председника. Удружење је ступило у контакт са сличним удружењима у другим земљама. Као делегат Краљевине СХС учествовао је на Првом конгресу Уније кореографа у Паризу 5. септембра 1924. године где бива изабран за саветника кореографа. Исте године постаје стални члан и дописник Академије учитеља играња у Паризу. Наредне године на овој академији полаже академски испит и добија диплому професора играња. Члан и дописник Удружења бечких учитеља играња „Гремијума“ постаје 12. маја 1925. године. Као репрезентативни члан Краљевине СХС 20. октобра 1925. године одлази у Александрију, у Египат. Већ 1926. године, постаје члан новооснованог синдиката професора играња у Паризу и члан немачких учитеља играња у Берлину. На Трећем међународном конгресу Уније кореографа у Паризу изабран је за члана жирија. Том приликом су, поред академије модерних игара, приказане и игре различитих нација. Његовом заслугом први пут су на тако високом и стручном нивоу представљена наша народна кола, која су се посебно допала Французима и Енглезима. За вице председника Међународне уније кореографа Париске академије играња изабран је 1930. године. У октобру 1932. године учествовао је на Конгресу игара у Цириху. Радио је као хонорарни наставник у Војној академији и у Интендантској академији.

Насловница књиге Петра Р. Стојића „Основе народних и модерних игара“, прво издање, 1927, Београд.

Написао је и издао приручник за плесне аматере (ћирилични и латинични) „Основе модерних и народних игара: плес, Друштвене модерне и народне игре: плес“ који је доживео друго допуњено издање. Због овог издавачког подухвата, добио је диплому D’ honneur на Конгресу кореографа у мају 1927. године, у Паризу. Приручник је био намењен школским, соколским и певачким друштвима. Добитник је одликовања Националног синдиката француских учитеља, швајцарских кореографа, Уније удружења учитеља игара, Удружења југословенских учитеља играња и др.

Био је ожењен Ангелином Стојић, а упокојио се у Београду, 3. фебруара 1963. године. Његов рођени брат био је бициклиста Стојан Стојић, који је стрељан у Краљеву у октобру 1941. године.

Мирјана Савић
историчар, музејски саветник
Народни музеј Краљево

Pin It on Pinterest