На Ивањдан, јула 1899. године, на улазу у Кнез Михаилову улицу на отворена кола у којима се возио Милан Обреновић испаљена су четири револверска хица. Бивши краљ је задобио само површинску рану, а неуспели асасин, Стеван Кнежевић, убрзо је ухваћен. Поставило се питање у чију корист и за чији рачун је делао. Атентатор је означио, као организаторе и инспираторе покушаја убиства, пензионисаног пуковника Влајка Николића и начелника округа подрињског Живка Анђелића. Ипак, Милан Обреновић је веровао да иза свега стоји његов стари непријатељ Руска царевина са својом тајном полицијом и експонент њених интереса у Србији, радикална странка. Зато је још исто вече Пашић, са низом утицајних партијских другова, притворен. Отпочела је и борба против радикала из народа који су отпуштани из службе, затварани у својим домовима или протеривани из земље. Убрзо је проглашено стварање посебног преког суда за варош Београд и округ подунавски, упркос гласном негодовању стране јавности.
Претрес код Преког суда због велеиздајничког предузећа и атентата на Милана Обреновића почео је првих дана септембра 1899. године. У оптужници је недвосмислено утврђена једино кривица непосредног извршиоца Стевана Кнежевића. Није се могло доказати учешће руске тајне полиције у атентату и веза атентатора са највиђенијим радикалским политичарима. Краљ Милан је настојао да, по сваку цену, на смрт буду осуђени Никола Пашић и Коста Таушановић, али се под притиском из Беча и Петрограда од тога одустало.
Пресуда Преког суда је изречена 25. септембра 1899. године. На смрт су осуђени Стеван Кнежевић и, у одсусутву, Ранко Тајсић. Остали завереници су осуђени на двадесет година робије. Пашић и Таушановић су издвојени из велеиздајничког процеса и осуђени на пет, односно десет година затвора. Пашић је убрзо и помилован. Претрес и одлуке Преког суда изазвали су негодовање домаће и стране јавности, незадовољство српске интелигенције, општи осећај несигурности и смањили су, већ добрано начет, углед кабинета Владана Ђорђевића, династије Обреновића и бившег краља.
Женидба краља Александра
Женидба младог краља Александра Обреновића била је изузетно битно династичко, дипломатско и политичко питање. Током година овим проблемом су се бавиле бројне владе и политичари, али, пре свега, краљеви родитељи, свако из свог угла и рачуна. Краљица Наталија је прижељкивала брак свог сина са руском, а касније црногорском принцезом, што би донело окретање спољне политике у правцу Русије, а бивши краљ Милан са немачком принцезом, који би Краљевину Србију везао за Тројни савез. После Ивањданског атентата чинило се да постоји опасност за будућност династије Обреновић, па су прављени планови за женидбу младог владара немачком кнегињом Александром од Шаумбург-Липе. Постојао је још један разлог. Милан Обреновић је приметио вишегодишњу везаност свог сина за Драгу Машин и планирао је да то, избегавајући отворени сукоб, пресече женидбом. Чинило се да је успео, када је јуна 1900. године бивши владар, наоружан посебним краљевим писменим овлашћењем, добио задатак да доврши претходне преговоре са породицом Шаумбург-Липе.
Док се Милан Обреновић налазио у иностранству и припремао женидбу свог сина, Александар, средином јула 1900. године, спремао за венчање са Драгом Машин. Млади краљ је грозничаво покушавао да обезбеди потпору, са не превише успеха, дворских часника, генерала и чланова владе. Решен да склопи брак са бившом дворском дамом своје мајке, Александар је 19. јула у писму изложио оцу своје планове, а већ следећег дана је објављена његова веридба. На званичну вест о веридби бивши владар је поднео, пошто није одобравао брак свога сина, оставку на положај команданта активне војске. Ипак, очекивало се да Милан Обреновић није рекао последњу реч по овом питању и да ће се појавити у Београду, што би знајући његов утицај на војску, могло бити неугодно за новопечене веренике.
Стари краљ се, одмах, из Карлсбада упутио у Беч тражећи потпору. Обавештен је од званичних, меродавних аустроугарских кругова да његов долазак и касније акције у Србији могу бити протумачене као мешање Хабсбуршке монархије у унутрашња питања друге државе, те је подршка изостала. Бивши краљ је изгубио вољу и храброст да нешто предузме. Милан Обреновић је истински волео свог сина и био је дубоко повређен и поражен његовим браком са Драгом Машин. Али без присебности и одлучности за озбиљне потезе, Милану је преостало да само избезумљен родитељским болом, жали над својом и синовљевом судбином.
Смрт Милана М. Обреновића IV
Милан Обреновић се настанио у Бечу. Постојао је страх од његовог повратка у Србију, те је крајем јула 1900. године наређено да се бившем владару забрани повратак у земљу, а, ако не би одступио од границе, требало је да буде спроведен под стражом у Београд, а, затим, у Књажевац. Учестали су напади београдске штампе на Милана Обреновића, Народна скупштина је осудила његову улогу у режиму који је створио, а под присмотром су га држале, пре свих, руска и српска тајна полиција. Али за тим није било потребе, бивши краљ је био сломљен. Немајући других прихода до апанаже из Србије, без снаге за отпор, изгледао је изморено, замишљено, несигурно. Утучен и очајан, водио је у Бечу испразан живот, прекидан једино ретким забављањем, што је чинио да би растерао тешке мисли.
Крајем јануара 1901. године Милан Обреновић је оболео од инфлуенце. Коста Христић, српски посланик у Аустро-Угарској, јавио је 8. фебруара краљу Александру да је болест узела опасне размере. Посланик је добио налог од младог краља да оде к Милану изрази наду у његово скоро оздрављење. Иако је Христић следећег дана јавио да је стање бившег владара критично, Александар није отпутовао да по последњи пут види оца, већ је послат у Беч пуковник Лазар Петровић. Без сусрета са сином, после агоније, Милан Обреновић је издахнуо 10. фебруара 1901. године између четири и пет сати поподне. Положен је на одар у црвеној генералској униформи са звездом Милоша Великог, иконом и бројаницама. Сахрањен је, по сопственој жељи, у манастиру Крушедолу, на аустроугарском земљишту, о трошку цара, иако је краљ Александар тражио тело свог оца како би га сахранио у Београду са свим почастима. Млади владар је посетио Миланов гроб тек две године касније.
На послетку
Личност и дело краља Милана М. Обреновића IV интригирали су како савременике, тако и касније истраживаче и јавно мњење. Доведен на престо као четрнаестогодишњи размажени, али изузетно бистри дечак, Милан Обреновић се развио у интелигентног владара којег су само мањак личне куражи и плашљива, слабонервна природа спречавали да досегне висине сопственог талента. Шта год мислили о првом нововековном српском краљу, колико год разматрали његове мане, слабости, политичке и личне погрешке или наводили несумњиве врлине и успехе не смемо изгубити из вида неколико чињеница. Током владе Милана Обреновића Србија је прешла пут од зависне државе унутар Отоманске империје до независне, уставне, парламентарне краљевине са уређеном војском и железницом, Народном банком и обавезном основном школом. Иако, вероватно најмање патриота од свих српских владара у XIX веку, својом делатношћу припремио је прилике за остваривање великих националних циљева у каснијим деценијама. Са друге стране, Милан Обреновић ће остати запамћен као владар који се одрекао, као аустрофил преко сваке разумне мере, Босне и Херцеговине и који је после војног пораза препустио првенство на Балкану Бугарској. Ваља поменути и да је тај ретко проницљиви политичар, али и распикућа, нежни отац и супруг, али и сладострасник, командант активне војске, али и љубитељ великоварошких уживања водио три рата, угушио Тимочку буну, преживео низ атентата, ушао победоносно у освојени Ниш, поражен напуштао Сливницу, сложио се са променом Устава у либералном духу, али и руке упрљао крвљу својих противника.
Надамо се да је у ових дванаест наставака осветљен живот и судбина Милан М. Обреновић IV, владара за време чије управе је основана Ратарска школа у Краљеву и турски назив вароши замењен именом који град, истина у краћи прекид, поносно носи већ пуних 140 година.
Дарко Гучанин
историчар, архивиста
директор Народног музеја Краљево