Током археолошких истраживања манастира Жиче, које је Завод за заштиту споменика културе из Краљева обавио у периоду од 1988-1991. године, откривене су у Жичком храму и две јаме у које су похрањени фрагменти најстаријег живописа цркве Св. Спаса. Након великих разарања манастира у време упада видинског кнеза Шишмана у Рашку, вероватно је страдао првобитни жички живопис из времена њеног ктитора.
Фрагменти, њих неколико стотина су, вероватно убрзо након рушења, са пуно пијетета сахрањени у поменутим јамама (једна се налазила у припрати, а друга у ђаконикону). У средњем веку је постојао посебан однос према збрињавању оштећеног живописа, који потиче од чињенице да је на зидовима цркве извршен чин освећења и миропомазања, који обавезује и када су у питању његови остаци у фрагментима.
То се увек чинило у самом храму или његовој близини посебним начином збрињавања. Наиме фрагменти су окренути живописаним слојем на доле, положени на ситни песак или растреситу земљу. У жичким јамама фреске су сахрањене заједно да деловима камене пластике, сликарским посудама и др. оштећеним предметима из цркве. Положени у дубоке јаме и заштићени од влаге, светлости и топлоте, фрагменти су у стању добро очуваног колорита стигли до нас крајем двадесетог века. Њихова уситњеност онемогућује реконструкцију композиција тако да су издвојени за презентацију уломци на којима су делови лица, руку, косе или браде, одежди, фрагменти са остацима слова писаних на српско-словенском језику.
Драгоцени су и остаци плаве позадине на којој су слова писана златом, или црвеном бојом, што повезује ове фреске са најстаријим фрескама из Богородичиног храма у Студеници. Позлата је највише страдала након додира са ваздухом, тако да је слој злата отпао остављајући за собом љубичасти траг везива у чијим рубовима има још мало очуваног злата, на позадини боје окера која сликана испод.