Иако су прве године брака краља Милана и краљице Наталије биле изузетно срећне, протоком времена ситуација се мењала. Складни односи су нарушени бројним неверствима српског владара, драматичном разликом у карактерима супружника и, најзад, испливале су на површину супротности у политичким погледима. Наиме, краљица није одобравала аустрофилство супругово, али се испрва није са њим око тога расправљала. Тек у пролеће 1885. године, можда и због утицаја Милана Пироћанца на Наталију почеле су прве свађе супружника везане за краљев политички курс. За српску владарку важило је да „мисли као великосрпкиња“. Посебан камен спотицања била је намера Миланова да се српски престолонаследник васпита у Бечу, у Терезијануму, на шта краљица никако није пристајала. Политичка размирица краљевског пара била је појачана афером коју је млади владар започео са својом сестром од ујака, Маријом Катарџи, која је била Наталијина штићеница. Краља, којем је била потребна породична средина пуна мира и утехе, уместо тога чекала је опозиција супругина, непрестане свађе и прекори. Нерасположење Миланово према краљици током 1885. године било је велико.
Лични и политички сукоби краљевског пара
Додатно ће односе супружника закомпликовати пораз Краљевине у српско-бугарском рату. После неславне војне, краљ Милан је био решен да се одрекне престола и саопштио је план краљици Наталији да са сином побегну из земље. Милутин Гарашанин, председник српске владе, успео је да непоколебљивим притиском натера краља да одустане од абдикације. Милан је предложио средње решење, по којем би власт била предата краљици као намесниковици, а српски владар би, по узору на Наполеона III, отишао к војсци. Идеју о Наталији као заступници интереса престолонаследника прихватио је аустроугарски посланик у Србији гроф Кевенхилер, који је сматрао Миланову оставку неизбежном. Наталија је током рата показала храброст, неговала је рањенике и била је за продужење сукоба, а Кевенхилер је био задивљен краљичиним држањем и патриотизмом, иако они до рата нису били у добрим односима. Кевенхилер је саопштио своје планове Наталији, а да није био овлашћен од сопствене владе. Краљица није жудела за влашћу, али је неколико дана веровала у нужност свог намесништва, сматрајући да би требало да брани права свог сина на престо. Међутим, ускоро се показало да је званични Беч против смене на престолу, а и Наталија је увидела да она и Милан могу заједно боље обезбедити будућност Александрову и била је спремна, иако је била без љубави према супругу, да се потпуно солидарише са њим.
Ипак, гласине о краљичином намесништву ширили су њени лични пријатељи. Краљ је чврсто веровао да је она склопила заверу са Ристићем и Пироћанцем против њега, што није било тачно. Болесна неповерљивост Миланова и манија сумњичења водиле су га до мисли да је Наталија хтела да га свргне са престола. Краљица није остајала дужна супругу, осуђујући његову политику, сумњајући у његове политичке способности, потцењујући његову интелигенцију. Временом неповерење и антипатија према краљици су јачали и развила се код краља неодољива и неумољива мржња, појачана близином и сталним присуством, те угаслом љубављу, која је стварала бол и горчину. Краљица није испрва била свесна ситуације, сматрајући да је у питању свађа супружника где кривица лежи код неверног Милана. Њено достојанствено и помало презриво држање, једне беспрекорне и тврдоглаве жене вређало је краља. Сукоб се из домена приватног пренео на политичко тле и односи супружника су били тако затегнути да је и најмања ситница била довољна да се они прекину. Уочи Ускрса 16. априла 1887. године у дворској капели краљица Наталија није пружила руку једној госпођи из дипломатског кора за коју се, изгледа сасвим неоправдано, сумњало да је била љубавница краљева. Милан Обреновић је запао у неочекивано велику јарост. Нетактичност супруге га је изазвала да јој напише писмо у коме наводи да њихов заједнички живот није могућ и да она мора напустити Србију. Дан касније краљ и краљица су се објаснили и сачињен је писмени споразум. Српска владарка је желела да, по сваку цену, избегне, скандал. По договору престолонаследник је требало да се васпитава у иностранству, а Наталија би га на том путу пратила. Питањем образовања Александра Обреновића прикривено је право стање ствари између супружника. Средином маја 1887. године краљица је са сином отпутовала на Крим.
Отмица младог престолонаследника и коначни развод
По споразуму од априла 1887. године питање где ће се престолонаследник образовати требало је решити с пролећа 1888. године. Крајем марта краљица је писмом обавестила краља да планира да се за Ускрс врати у Београд. Пошто није било одговора она је писала поново да ће у јуну доћи у Србију. Међутим, Милан Обреновић није желео да се покреће питање престолонаследника. Чинило се да се спрема за сукоб са краљицом, о чему је сведочио састав нове владе са Николом Христићем на челу, где је више министара било у личној омрази са Наталијом. На путу ка Србији, Наталија је, услед опозорења да се у Србији спрема буна, зауставила у Визбадену са планом да крајем јуна крене у Београд. Из Визбадена се јавила краљу једним пркосним писмом, на шта је Милан одговорио подношењем 23. јуна 1888. године митрополиту молбе за развод брака. Престолонаследник је остао уз краљицу и, у уобразиљи српског владара, могао је послужити као средство притиска. Милан се обратио немачкој влади да Наталију стави под надзор и да је задржи ако би кренула пут Русије. Немачки канцелар Бизмарк предложио је да се пошаље у Визбаден један српски официр који би од краљице одузео престолонаследника. Идеја је прихваћена и послат је генерал Протић у Немачку. Краљ је путем тог изасланика понудио Наталији споразум, којим је, да би избегао скандал развода, нудио да јој остави и краљевски ранг и титулу и старање о сину у следећих пет година. Краљица није желела да пристане на споразум, сматрајући да ништа није скривила, а и мислила је да ће њено чврсто и одважно држање обесхрабрити краља. Због Наталијине непопустљивости краљ је наредио генералу Протићу да силом одузме престолонаследника од краљице.
Отмица Александра Обреновића извршена је 14. јула 1888. године у Визбадену и представљала је прворазредни скандал. Брачни раздор краљевског пара обелодањен је свом својом силином и то на веома непријатан начин. После Визбаденског скандала краљица је постала попустљивија, а краљ непопустљив. Она је наговештавала да би пристала на споразум, али Милан није желео да разговара о било чему. Брачна парница коју је краљ повео запела је на питању надлежности, пошто су архијерејски сабор и обичан духовни суд, желећи да је избегну, пребацивали одговорност. Положај краља Милана није био лак. Краљичин адвокат био је Милан Пироћанац, врстан правник, који је планирао да одуговлачи и заплиће парницу у формалности бракоразводног поступка, а да Наталија за све то време буде у Србији. Краљ је имао, због своје политике велики број непријатеља, а, осим Јована Ристића а и то уздржано, ниједан утицајни политичар из било које странке није био на његовој страни. Најзад, српско јавно мнење стало је на страну краљице, као ојађене мајке којој су отели дете. Када је увидео да редовним путем не може добити развод брака Милан Обреновић је извршио притисак на митрополита да он растави брак. Под притиском краља, а без икаквог законског утемељења, митрополит је 24. октобра 1888. развео брак краљевског пара. Растава није извршена правилно, што је само појачало симпатије јавног мнења и краљичиних присталица за Наталију. Углед краља Милана претрпео је велики ударац. У патријархалној Србији гледало се рђаво на развод брака. У иностранству, после несреће на Сливници и визбаденског случаја, Србија је постала позната као земља великих дворских скандала.
Дарко Гучанин
историчар, архивиста
директор Народног музеја Краљево