Да ли сте знали да се фудбал у нашој земљи игра већ 130 година? У Србију је стигао захваљујући ђацима и студентима који су се школовали у иностранству, а пре свега у Швајцарској, Немачкој или Аустроугарској. Тако је прву фудбалску лопту у Србију 1896. године донео Хуго Исак Були, вративши се са студија у Берлину. Прва фудбалска секција је основана у оквиру гимнастичког друштва Соко 12. маја, а Београђани су прву фудбалску утакмицу одгледали 19. маја у близини Куле Небојша. Три године касније у кафани познатој као „Трговачка” основано је „Прво српско друштво за игру лоптом”, које је своју прву утакмицу одиграло на Топчидерском брду. Године 1901. је основан ФК „Бачка” на простору тадашње Аустроугарске, који је данас најстарији активни фудбалски клуб у нашој земљи. У Краљевини Србији први фудбалски клубови основани су 1903. године. Били су то ФК „Соко” из Београда и ФК „Шумадија” из Крагујевца, за чије оснивање је био заслужан пионир домаћег фудбала Данило Стојановић (Чика Дача), који се у фудбал заљубио као студент у Немачкој.
Љубав према фудбалу, као најважнијој споредној ствари на свету, захватила је и Краљево у освит 20. века. Фудбал су Краљевчани у почетку називали лоптање. Овај спорт су популарним учинили краљевачки ђаци који су се школовали у већим градовима, радници који су долазили у потрази за запослењем и официри који су службовали у граду. Према публицисти Милану Пантовићу прву фудбалску лопту је у Краљево донео 1909. године управо један официр, коњички капетан Делић, који је службовао у коњичком пуку „Цар Душан Силни”. Колико је нови спорт брзо освајао град на Ибру показује чињеница да је свега три године касније, 1912. године, при краљевачком Соколском друштву основан такозвани „Лоптачки одсек”. Његове утакмице су организоване на пољанама Дивљег поља (простор између данашње „Електродистрибуције” и Магнохрома).
По окончању Првог светског рата популарност фудбала међу Краљевчанима је настављала да расте, упркос забринутости појединих да овај спорт одвлачи пажњу младима од учења и да се њим баве само лоши ученици и они сиромашнији. У међуратном периоду настају и први фудбалски клубови у Краљеву, чиме се бављење овим спортом подиже на виши, професионалнији ниво. Клубови су већ имали своје верне навијаче, а најбољи фудбалери су изазивали велико дивљење својих суграђана. Најстарији фудбалски клуб је био организован у оквиру Спортског друштва „Ибар”. Осим њега су формирани и „Спартакус”, који је махом окупљао раднике и „Јединство”, у ком су играли углавном трговци и трговачки помоћници, али су они убрзо угашени.
Четврта деценија двадесетог века означила је период оснивања већег броја спортских клубова. То су били „Морава” (1930), „Раднички” (1931) и „Жича” (1933). Захваљујући томе краљевачки фудбалски клубови су се могли такмичити међусобно, али и са клубовима из суседних градова. Такмичили су се у Западноморавској жупи „Крагујевачког лоптачког потсавеза”, а највећи ривали Краљевчана су били чачанске екипе „Борац” и „Јединство”. Краљевчани су имали прилике да гледају и своје омиљене клубове у борби против престоничких тимова, али и против европских екипа. Тако је тада познати бечки клуб „Brigettenauer” гостовао у граду на Ибру, и, на велико одушевљење домаћина, био поражен.
Упркос великом успону после Првог светског рата, краљевачки фудбал је у последњим годинама пред избијање новог ратног сукоба упао у врло велику кризу. Прво је 1935. године уништено фудбалско игралиште због изградње Железничке радионице, а наредне године је краљевачки „Раднички” одлуком Југословенског ногометног савеза избрисан из његовог чланства. Као разлог је наведен организовани бојкот једне од утакмица клуба „Ибар”, као и непоштовање одлука Крагујевачког лоптачког потсавеза. Међутим, оснивањем новог клуба „Железничар” 1935. године, који су чинили железничари и који су добили дозволу да преуреде један плац у фудбалско игралиште ситуација се донекле поправила. На овом новом игралишту су тренирали и играчи „Ибра” и „Мораве”, док је „Жича” највероватније престала да постоји.
Иако је 1939. године дошло до покушаја да се „Раднички” обнови, Министарство физичког васпитања народа је то одбило. Недостатак адекватног терена остао је проблем који је доводио до стагнације целокупног спортског живота у граду. Због тога је „Ибар” повео велику акцију која је обухватила све спортске заједнице у Краљеву, са циљем прикупљања средстава за фудбалско игралиште. Иако је општина одвојила 70.000 динара за ту сврху у свом буџету за 1939-40. годину, за тај новац је било немогуће наћи одговарајући плац. Због тога је затражено да се спортским клубовима додели већ постојећи терен на обали Ибра, испод хотела „Париз”, који би могао бити адаптиран уз помоћ помените суме. Напоре краљевачких спортиста да добију свој терен подржала је својим писањем у августу 1940. године чак и београдска „Политика”, али обећања нису испуњена. Упркос свему томе, и упркос тешким годинама окупације које су уследиле, краљевачки фудбал је опстао и ушао у нову фазу развоја после Другог светског рата.
Милена Балтић
уредница образовно-научног програма
Званичне интернет презентације Народног музеја Краљево