Острво Крит било је под влашћу Венеције од 1211. године и током првог периода млетачке власти зидно сликарство је имало провинцијални карактер. Али, већ од почетка XIV века идеје ренесансе Палеолога почеле су да прожимају критско зидно сликарство, а од средине овог века на Криту се јавља класицистички академски тренд.
Сликари из Цариграда, који су између 1369–1421. године емигрирали у Кандију (Ираклион), одиграли су значајну улогу у настанку критског сликарства, доневши на острво иконографске и стилске трендове византијске престонице. Њихово присуство на острву добро је документовано, иако се дела нису сачувала, тако да се на основу стила и иконографије, велики број икона може се приписати овим сликарима. Нови стил који су на Крит донели цариградски уметници и утицај западне уметности коју је подстицало млетачко присуство на острву, затим раст трговине и с њом у вези, појава богате и добро образоване буржоазије која је подржавала уметност, утицали су на појаву великих сликара и особеног стила у иконопису познатог под називом критска сликарска школа или итало-критска школа.
Када је, крајем XIV века дрвени иконостас заменио мермерни, иконопис је однео превагу у односу на зидно сликарство, а Кандија постаје центар иконописне делатности, али и зидног сликарства, које је после пада Цариграда 1453. године изгубило подстицај. У периоду XV–XVI века град Кандија је имао око петнаест хиљада становника.
Водећи сликар прве половине XV века био је Анђел Аконтат. У византијски иконопис Аконтат је унео нове иконографске обрасце, као што је свети Јован Крститељ приказан са крилима, посебан тип Богородице са Христом дететом познате као Богородица Кардиотиса. Његове иконе послужиле су као обрасци за перфориране скице (antiscia).
Андрија Рицо је био најзначајнији сликар у другој половини XV века. Међу истакнутим сликарима били су и Андрија Павија, Никола Зафурис и Никола Рицо. На њихово стваралаштво утицала је уметност касних Палеолога и елементи из италијанске уметности XIV и XV века.
Угледајући се на Аконтата стварали су и, монах Теофан и Еуфросин, велики сликари XVI века. Сачувана дела Теофана Стрелице Ватаса, у духу су византијске традиције, служила су као узор наредним генерацијама. Он је једини сликар који се уз Манојла Панселина, који је столећима био симбол великог сликара, помиње у „Ерминији о сликарским вештинама“Дионисија из Фурне, аутора из XVIII века.
Водећи сликари друге половине XVI века били су Ђорђе Клонцас и Михаило Дамаскин и стварали су под утицајем италијанског маниризма. Дамаскин је увео у поствизантијско сликарство тему Каменовања светог Стефана и Усековања светог Јована Крститеља, задржавајући неке елементе византијске традиције. У критској сликарској традицији формиран је Доменико Теотокопулос (Ел Греко), који је стварао у другој половини XVI века.
Међу бројним уметницима који су стварали у XVII веку, последњем периоду млетачке власти на острву, истиче се свештеник Виктор. Иако се сматра осредњим сликаром, уживао је велики углед. О томе сведоче поруџбине које је добијао. Његова сликарска слава доводи се у везу са подржавањем прослављених критских сликара из прошлости, пре свега Аконтата и Дамаскина.
Када су Турци 1669. године освојили Кандију, заједно са уметницима, и уметничка активност сели се на Јонска острва и у Венецију. Стварајући ван свог острва, критски сликари успели су да сачувају своје уметничко наслеђе и славу.
мр Бранка Иванић
историчар уметности
музејски саветник Народног музеја Србије