Описујући чифчије, читлук и читлучење Михаило Гавриловић, најстудиознији проучавалац владавине кнеза Милоша Обреновића, користи Вука Стефановића Караџића као непосредног сведока позног Османског феудализма. „Читлук у Србији, вели Вук, зове се оно село, које осим спахије има још једно господара. Господар од читлука зове се турском речи читлук-сахибија, људи који седе на његову читлуку његове су чифчије или (како се у Босни говори) кмети, а он њихов ага или господар“. У народу је за читлук било и име агалук. Чифчије су давале спахијама уобичајене дажбине, а поред тога и читлук-сахибијама оно што су погодили и биле су веће од спахијских.
Читлука је било у Србији пре Кочине Крајине и Порта их је укинула после Свиштовског мира (1791). Међутим, стварање читлука је настављено помоћу злоупотреба. На пример – Турчин (Срби то нису могли) купи од спахије део земље и као господар ту насели рају и са њима поступа као у регуларном читлуку. Или пак, силни и моћни натерају село да му се прода, спахија да тапију коју кадија потврди и село постаје његово власништво. Користио се и следећи начин – спахија да би брату, синовцу, рођаку или пријатељу створио приходе он га силом наметне сељацима за читлук -сахибију. Насиље се у томе није завршавало већ се даље силом наметале нове дажбине и уколико се неко противио био је убијен па би други били покорни. Читлуци су међу Турцима продавани па је то после неколико промена уверило новог читлук-сахибију да је власништво на чифлуку стекао легално. Спахије су често себе наметале и за читлуксахибију.
Према Вуку Караџићу читлучки систем потпуно је овладао у Србији пред Први српски устанак и он га је изазвао. После смрти Мустафа –паше јаничари су се наметнули за читлук- сахибије и немилосрдно цедили и кињили народ док се није прихватио оружја. Злоупотреба јаничара читлук-сахибија је стигла до тога да ни спахије нису могле узимати свој десетак те су и они у почетку помагали српски устанак да би се повратило законито стање тј. да се у Србији укину читлуци.
После Другог српског устанака, у периоду 1815-1833, уз кључну помоћ Руске империје (Акерманска конвенција, Једренски мировни уговор и три хатишерифа) кнез Милош реализује 8. тачку Букурешког уговора из 1812. године о аутономији територије која је била ослобођена у Првом српском устанку. Другим хатишерифом (1830) Србији је призната аутономија а Милошу Обреновићу наследно кнежество, односно тада је настала Кнежевина Србија. Трећим хатишерифом (стигао у Крагујевац у децембру 1833) између осталог потврђено је враћање Кнежевини још неприкључених „отргнутих предела“ међу којима је био и део Новопазарске нахије, односно капетаније Јошаница и Студеница.
Након ослобођења од османског ропства Србије је укинула феудалне односе и све своје грађане прогласила прогласила слободним и равноправним а сељаштву дала право пуне својине на земљу коју је до тада обрађивало.
Док се исчекивало прикључење „отргнутих предела“ Кнежевини, феудалне стеге и самовоља читлук сахибија и спахија били су све веће. Положај раје-чифчија био је тежак. Приватна земља спахија, ага и бегова (милк) била је под читлуцима и обрађивале су је чифчије које нису биле стално везане за земљу. Господар је у свако време могао да их отера са имања и на њихово место доведе другог.
Положај и живот чифчије појединца кроз низ детаља приказује случај страдања Милоша Радуловића из Шутановине у Јошаничкој капетанији Филипа Прибаковића. Радуловићева молба кнезу Милошу којом тражи да му се врати очевина са које га је протерао читлук-сахибија пристигла је у Књажевску канцеларију 14. маја 1833. године. У време пристизања молбе кнез Милош још није формално „примио“ Јошаничку капетанију Филипа Прибаковића, али, то је била већ извесна ствар. Убрзо, 29. маја 1833. године кнез Милош званично саопштава народу да су некад отргнути предели, међу њима и капетаније Јошаница и Студеница, присаједињени Кнежевини Србији.
На почетку молбе Милош Радуловић наводни дуго бивствовања његових предака на тлу Шутановине у Јошаници – „Виђи ми зулум. Имаде 400 година како седе у селу моји ђедови и шукун дједови, па има 3 године како се завади са Турчином што је од тог села читлук сајбија“. Радуловић не објашњава узрок сукоба али набраја последице: „Ћаше да ми удари на рз [част, образ], па кад не може, а он ми се опизми [наљути], оће да ме дигне са села, па ми заиска пушке а ја му не дадо. А он онда, ајде дижи ми се са села мога, те мене истера с мога добра, а насели другога на моју баштину“. Од своје баштине Милош је имао кућу, воденицу, крчевину и ливаду до које је својим трудом и трошком спровео воду са велике удаљености. Уверен да је у праву и да правду тражи на правом месту, молбу завршава са – „Па када си ти примио нашу наију, а ја сам се вратио опет у оно село, па седим под грмом. Па молим Вас, Господару, за Ваше здравље да ми додате моју очевину…“
По свој прилици молба је уродила плодом, јер, неки месец касније у харачком тефтеру Милош је уписан са бројном фамилијом у Шутановини у којој и данас живе Радуловићи.
Радомир Ристић
историчар, архивски саветник у пензији
Историјски архив Краљево