Чувар немањићких светиња Жиче и Студенице, често обавијен маглом по којој је и добио име, Маглич се уздиже на брду на десној обали Ибра, двадесетак километара јужно од Краљева. Подигнут је на уској заравни која припада планини Столови, одакле је и једино копном могуће прићи тврђави. Са преостале три стране окружен је рекама Ибром и Маглашницом. Тврђава је надгледала стари пут који је долином Ибра водио ка Косову, као и оближња рударска налазишта, пре свега у Гокчаници и даље ка југу, у Плани.
О Магличу и његовом непосредном окружењу готово да нема трагова у писаним изворима. У Житију архиепископа Данила II (око 1270-1337) које је саставио његов ученик забележен је једини помен Маглича: „И у Магличу граду, и ту су била позната дела његових трудова. Јер у њему подиже прекрасне палате и остале ћелије на пребивање онима који су тамо. И ту у цркви Св. Георгија, у граду томе, утврди божанствени закон, да се у њој неизмењено свагда врши, обилно у њој поставивши божаствене књиге и све остале црквене потребе. За такве његове многе подвиге и приложења домовима божијим нека му Господ даде вечно блаженство.”
На месту Маглича постојало је једно старије утврђење, али је оно очувано само у фрагментима. Приликом подизања фортификације замка делови овог утврђења су порушени. Ово старије утврђење је раније сматрано античким или рановизантијским, али његово подизање треба датовати у прву половину 12. века, када се градило и у Расу, а у том периоду су вероватно подигнути и Јелеч и Брвеник. Био је то релативно мали кастел на природно брањеном положају, какви су подизани у време династије Комнина. Прецизније датовање овог утврђења нажалост није могуће због његове слабе очуваности. Његова каснија судбина потпуно је непозната. Археолошка истраживања указују на трагове пожара, након којих је оно обновљено. Како се оно не помиње у Жичким повељама Стефана Првовенчаног, могуће је и да је почетком 13. века било напуштено.
За даљу историју Маглича важно је било подизање Жиче, која је постала седиште Српске архиепископије. Подигнута је на месту које није имало природних препрека да заштите манастир, у северним крајевима тадашње српске државе. Године 1292. Жича је тешко пострадала у осветничком походу видинског кнеза Шишмана. Радове на њеној обнови започео је архиепископ Јевстатије II, а довршени су управо у време архиепископа Данила II, чије житије сведочи о његовом труду да обнови Маглич. Тврђава, удаљена на око 3 сата хода од Жиче, могла је стога послужити као прибежиште у случају опасности. Због тога је новије утврђење највероватније подигнуто крајем 13. или почетком 14. века, у време радова на обнови Жиче. Како је ово утврђење и прво утврђење подигнуто у време владавине династије Немањића, Маглич је послужио и као узор за касније фотификације.
Новије утврђење облика је неправилног полигона, и прати конфигурацију тла. Обим бедема је 270 метара, а унутрашњи простор имао је површину 2200 метара квадратних. Унутар замка налазиле су се Црква Светог Ђорђа и Палата. У близини Цркве Светог Ђорђа откривена је и мала некропола, што је једини пример сахрањивања унутар средњовековне тврђаве која није била и урбана насеобина. На страни тврђаве која се наслања на Столове био је прокопан ров. Бедем је био ојачан са 8 кула. Утврђење је грађено локалним каменом (серпентином), а за сводове, лукове и довратке коришћена је клесана сига. Унутрашњу структуру зидних маса чинио је ситнији камен трпанац, повезан белим кречним малтером. Дебљина бедема износила је око 2 метра. Овакав начин градње је у великој мери заслужан за релативно добру очуваност Маглича. Утврђење је обухватало и две цистерне. Једна се налазила уз Главну кулу, а друга поред Цркве.
У току друге четвртине 14. века, архиепископ Данило II је иницирао радове на доградњи новије тврђаве. Уз Цркву су дограђени спољна припрата и звоник, а њена унутрашњост је осликана фрескама. Дограђена је и Палата, која је добила нову дворану на спрату, са 4 прозора и порталом. Подигнуте су и нове стамбене зграде, од којих је макар једна, тзв. Североисточна зграда, била луксузно резиденцијално здање. Ипак, није могуће безрезервно прихватити теорију по којој је Маглич имао и улогу резиденције архиепископа, о чему нема потврде у писаним изворима. На прелазу из 14. у 15. век нека од магличких здања су пострадала. Наиме, на Палати и тзв. Југозападној грађевини откривени су остаци пожара. Није могуће утврдити да ли је овај пожар био последица напада на тврђаву, или је избио случајно. У сваком случају, ова здања нису била обновљена пре османског освајања.
Маглич је пао под османску власт у време коначног пада српске средњовековне државе, највероватније 1455. године, када су Османлије заузеле територије у сливу Ибра. У турском попису Смедеревског санџака из 1476. године наведена је и нахија Маглич. Обухватала је област од Пожеге и Чачка на западу до Трстеника на истоку, а на југу се пружала све до Копаоника. Током 16. века назив нахије је постепено понела ново име: Пожешка нахија. Што се тиче самог магличког замка, он није био порушен, већ је у њему је била смештена турска посада, али је њена бројност временом опадала. Наиме, како су се границе Османског царства све више померале ка северу, Маглич је све више губио на значају. Османска посада је остала у тврђави све до краја 17. века. Ова посада је првенствено имала улогу да чува важне комуникације.
У време Бечког рата (1683-1699), тачније током аустријске офанзиве која је продрла све до Скопља, старе тврђаве су поново постале важне. Сачуван је и цртеж Маглича који су начинили аустријски картографи. Током ове офанзиве српски устаници су накратко заузели Маглич и Козник. Тврђава је приказана и на више аустријских карти насталих у 18. веку. Маглич је у овом периоду била напуштен. Последњу улогу у ратовању одиграо је у време Другог српског устанка 1815. године. По наређењу кнеза Милоша, војвода Радослав Јелечанин је требало да заустави Турке који су из Новог Пазара кренули у помоћ карановачким (краљевачким) Турцима. Јелечанин је новопазарским Турцима поставио заседу код тврђаве. Устаници су се пред бројчано надмоћнијим Турцима повукли у Маглич, одакле су успели да преокрену ток битке и победе. Према легенди, одјеке ове битке могуће је чути изнад Маглича у ноћи уочи Петровдана.
У току 19. века Маглич је привлачио пажњу многих путника који су пролазили Ибарском клисуром, почевши од Јоакима Вујића. Први научни рад о тврђави дело је археолога Миливоја Радовановића објављен је 1934. године. Иако нема трагова о намерном рушењу Маглича, напуштена тврђава изложена зубу времена се временом урушавала. Маглич је у другој половини 20. века истраживан у два наврата, од 1960. до 1963. и од 1975. до 1985. године.
И данас, после осам столећа, његове импозантне зидине и даље мотре на путнике у Долини векова. Нажалост, прилаз тврђави је био онемогућен након што је поплава, а његова замена није подигнута до данас. Ипак, захваљујући волонтерима окупљеним у удружењу Магличград, који организују превоз скелом, од 2022. године поново је могуће попети се до утврђења. Осим организовања превоза, волонтери се брину и о самој тврђави, у чијем су подножју направили камп и културни центар.
Милена Балтић
уредник образовно-научног програма
Званичне интернет презентације Народног музеја Краљево