Свечано уручење „Жичке хрисовуље” песнику Саши Радојчићу одржано је у трпезарији Манастира Жиче, на празник Преображења Господњег, у среду, 19. августа 2026. године, са почетком у 12 сати. Свечаност је отворена црквеним појањем молитве „Оче наш”, у извођењу Јане Крижак, Верице Трикош, Бојане Срећковић и Рада Милићевића, чиме је програму дат свечан и духован тон.
Програм уручења овог престижног песничког признања водила је мр Ана Гвозденовић, уредник за есеј и критику Народне библиотеке „Стефан Првовенчани” Краљево. Говорећи о „Жичкој хрисовуљи”, Гвозденовић је подсетила да се ово признање додељује песнику чије укупно дело представља високу вредност у савременој српској књижевности и израста на магистралним токовима српске песничке традиције, делотворно повезујући ту традицију с песничким токовима свога времена.
Овогодишњи лауреат је песник, књижевни критичар, есејиста и преводилац Саша Радојчић из Сомбора. Одлуку о његовом избору донео је Жири у саставу: прошлогодишња лауреаткиња Гордана Ђилас, председник Жирија др Драган Хамовић, Дејан Алексић, мр Ана Гвозденовић и Милош Милишић. Жири је у образложењу навео да се Радојчићу „Жичка хрисовуља” за 2026. годину додељује „за поезију ослушкивања смисла који нам се обнавља и открива”.
Гвозденовић је подсетила и на биографске податке лауреата: Саша Радојчић рођен је 1963. године у Сомбору, дипломирао је и докторирао на Филозофском факултету Универзитета у Београду, а магистрирао на Филолошком факултету. Предаје на Факултету ликовних уметности у Београду у звању редовногпрофесора. Поред писања поезије, бави се књижевном критиком, есејистиком, филозофијом уметности и превођењем с немачког језика. Подсетила је на његове збирке: „Узалуд снови” (1985), „Камерна музика” (1991), „Америка и друге песме” (1994), „Елегије, ноктурна, етиде” (2001), „Четири годишња доба” (2004), „Дуге и кратке песме” (2015) и „То мора да сам такође ја” (2020). Радојчић је, између осталог, добитник награда „Бранко Ћопић”, „Ђура Јакшић” и „Ленкин прстен”, награде „Милан Богдановић” за књижевну критику, Дисове награде за целокупно песничко дело и Змајеве награде за најбољу песничку књигу.
Потом је глумац Небојша Дугалић казивао песме овогодишњег лауреата „Наши стари” и „Похвала (праве ствари)”.
Др Драган Хамовић, председник Жирија и уредник библиотеке „Преображење”, говорио је о песничком стваралаштву овогодишњег лауреата и образложио због чега његово дело заузима посебно место у савременој српској поезији. Хамовић је своје излагање започео оценом да се Саша Радојчић, „у епохи општег и површног разметања”, издваја као један од ретких песника који се не ослања на „пртљаг туђих посвојених мисли”, већ тежи „почетним и чистим увидима”. Према Хамовићевом тумачењу, Радојчићева поезија захтева управо такав приступ: филозофске цитате и алузије, као и широк културни контекст Радојчићевих песама, не треба посматрати као главни кључ за разумевање њиховог смисла. Ти елементи јесу присутни, али не одређују суштински његову поезију.
Говорећи о Радојчићевом схватању поезије, Хамовић је његову поетику тумачио као покушај „обнављања младости одавно уморног света”, односно као настојање да се свет поново сагледа непосредно, без сувишних и унапред задатих посредовања. Једноставност песме, према овом тумачењу, произлази из ослобађања од свих унапред постављених кључева и наметнутих образаца.
У делу Саше Радојчића, како истиче Хамовић, стално се наилази на ланац темељних поистовећења језика и човека, бивања и песме. Закључујући излагање, Хамовић је истакао да Радојчић доследно прати налоге свога „унутрашњег слуха”, који га повезује с традицијом, те да се као песник изнова ствара ослањањем на традицијско тле као природно упориште.
Након још једног наступа хора и поетског казивања Небојше Дугалића, присутнима се обратио књижевни критичар, песник и дугогодишњи сарадник библиотеке „Преображење” Александар Б. Лаковић. Истакао је актуелност Радојчићевог дела како у оквирима поезије тако и шире. Указао је на песникову способност да се деценијама враћа истим мотивима, продубљујући их и сагледавајући из нових углова захваљујући животном искуству и ерудицији.
Лаковић је нагласио да у средишту Радојчићеве поезије остаје песнички субјект који говори о положају човека у условима егзистенцијалне угрожености. Посебно је истакао песников осећај за меру, односно способност да свакодневним, разумљивим језиком изрази слојевита значења. Као потврду тога навео је најновију књигу изабраних песама „Глад за песмом”, која у хронолошком низу доноси 99 песама из девет ранијих збирки. Окарактерисао ју је као сагледавање целокупног песничког пута, а не као нову песничку целину.
Говорећи о развоју Радојчићевог израза, Лаковић је приметио да су ране збирке носиле бунт и тихо незадовољство, док у каснијим књигама, уз страх од заборава, јача потреба за самоспознајом. Као илустрацију навео је стихове у којима се песнички субјект пита да ли је он заиста онај „чија рука пише” стихове. Тиме је указао на трагање за идентитетом кроз појмове куће, коже и реченице, при чему реченица представља „дом песника”, простор језика и речи.
Критичар је подсетио и на Радојчићеву мисао: „Песма је чудо, чује се неизговорено”. У њој је видео суштину песниковог односа према језику и његову жељу да изрази оно што остаје прећутано. Указао је и на дијалог који Радојчићево дело води с песницима попут Јована Христића, Миодрага Павловића, Бориса Х. Радовића, Александра Ристовића и Мирослава Максимовића, а посебно Стевана Раичковића, као и на сродност с Ивом Андрићем у односу према тишини и ћутању. Нагласио је да, упркос свим тим везама, Радојчић остаје аутентичан и самосвојан песник.
Лаковић је истакао и да Радојчићева поезија, иако често тиха и наизглед скромна по изразу, не пристаје на пораз: у њој се непрестано води борба за наду и веру у могућност повратка онога што делује изгубљено. Излагање је завршио читањем песме у којој дијалог двојице стараца на клупи, према његовом тумачењу, симболизује унутрашњу поделу и човеково трагање за сопственим идентитетом.
Градоначелник Краљева др Предраг Терзић уручио је овогодишњем лауреату Саши Радојчићу „Жичку хрисовуљу”, рад уметника Слободана Луковића. Новчани део награде лауреату је предао Жељко Косовац, директор главне филијале компаније „Дунав осигурање” у Краљеву. У име Администратора Епархије жичке Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког Арсенија добитнику је награду честитао отац Љубинко Костић, протојереј-ставрофор у пензији и заменик архијерејера, оценивши да Радојчићева поезија плени дубином мисаоних порука и звучи попут молитвеног славопоја Творцу света.
На крају свечаности присутнима се обратио и сам лауреат беседом под насловом „Шта је песма?” Том наизглед једноставном питању приступио је и као песник и као филозоф, подсећајући да је песма кроз историју најпре била говор и усмено казивање, а да је тек касније постала писани текст.
Говорећи о разлици између песме која се слуша и песме која се чита, указао је на то да је савремени читалац навикао да песму не само чује већ и види, читајући је у тишини и за себе. Тиме се, како је истакао, губи део њене првобитне снаге и заједничког доживљаја, јер је песма некада била упућена заједници, док је данас често интимни разговор душе са самом собом.
Међутим, песма, по његовим речима, истовремено представља и нешто више од говора и текста. Она настаје унутар одређеног језика и носи у себи његову традицију, чак и када ту традицију преиспитује или јој се супротставља. Песма је такође један од начина на које човек разуме свет и себе у њему.
На крају, Радојчић је истакао да песма, иако може да носи велика и темељна значења, мора да остане у границама људске мере, да буде, пре свега, песма. У њој се сусрећу звук и смисао, а истовремено је и простор слободе и тихог отпора. Управо у могућности песме да буде доступна свима и да човеку помогне да пронађе свој глас у свету Радојчић је препознао једну од њених најважнијих вредности.
Анђелија Петровић
уредница информативног програма
Званичне интернет презентације Народног музеја Краљево
