О Збирци

Чување и проучавање елемената материјалне и духовне културе нашло је своје место у оквиру Етнолошког одељења, од оснивања Музеја у Краљеву 1950. године, када започиње интензивно прикупљање материјала ове врсте. Збирка је зачета колекцијом градске ношње различитих културних и етничких група, пореклом, не само из Краљева и околине, већ и са Косова и Метохије, Црне Горе и Македоније.

Богатство и разноврсност Етнолошке збирке условљени су структуром становништва Краљева и околине. Територија данашњег града Краљево обухвата Подибар, Надибар, Мораву и Доњу Гружу, области које су распоређене око ушћа Ибра у Западну Мораву сa југа и реке Груже са севера. Долине ових река природне су раскрснице миграционих кретања, како оних која су се дешавала у прошлости, тако и оних која се дешавају данас. Снажне утицаје на етничку структуру Краљева и околине имају и суседне предеоне целине – Левач, Горња Гружа, Драгачево, Јелица, Копаоник, Ушће, Студеница. Стална кретања становништва и географски положај учинили су да Краљево постане једна од важнијих станица досељеницима из Новог Пазара, Горњег Ибра, Колашина, Васојевића, Старог Влаха, са Косова и Метохије, при њиховом насељавању дубље у Србију. Многи су овде остали, а творевине материјалне и духовне културне матичне области временом су постале део традиције новог завичаја.

Значајан део предмета Етнолошке збирке набављен је откупом да би се плански употпуниле постојеће колекције, што је највећим делом и остварено. Увећане су колекције ћилима, кошуља, пешкира, кецеља, тканих појасева, чарапа, градског и сеоског намештаја и покућства од различитих материјала. Међутим, немали број предмета у Музеј је дошао у виду поклона којим су  грађани исказали своје поверење у нашу установу.

Политичке прилике у Србији у последњој деценији XX века биле су разлог да многе расељене породице и појединци свој нови дом пронађу у Краљеву и околини. Ови догађаји делимично су утицали и на ток набавке музејског материјала, али и допринели да се већа пажња посвети очувању традиционалне културе и националног идентитета расељеног српског народа. Прогон из вековне постојбине није омео расељене у жељи и потреби да сачувају доказе свог етничког идентитета, сећања на претке и породичну традицију. Оно мало што су успели да понесу са собом, а доказ је њиховог постојања на Косову и Метохији, понудили су Музеју, установи која једина има одговарајуће услове да делове материјалне културе њиховог завичаја на најбољи начин сачува од заборава. Музеј се посебно захваљује онима који су својим поклонима и поред тешког материјалног стања, допринели очувању ризнице народног стваралаштва.     

Данас Етнолошку збирку чини око 2400 инвентарисаних и обрађених предмета. Према функцији и врсти материјала од ког су предмети израђени, формиране су следеће збирке: збирка предмета који се односе на пољопривреду и сточарство, лов и риболов, збирка алата старих заната – ковачког, опанчарског, воскарско-лицидерског, кројачког, збирка алата за прераду вуне, конопље и лана, збирка свећњака и лампи, збирка металног, дрвеног, текстилног и керамичког покућства, збирка сеоске и градске ношње, збирка ћилима, збирка накита, збирка музичких инструмената, збирка сеоског и градског намештаја. Структура набављених предмета варирала је из године у годину. Најбројнији је текстил, што је и разумљиво ако се има на уму да је ова врста рукотворина изузетно присутна у нашем народном животу.

Женска одећа и накит

Одећа, сеоска или градска, кључ је за откривање етничких и културолошких посебности, прохујалих епоха, различитих утицаја и међусобних прожимања. Одећа је врста комуникације међу људима и одраз економских прилика и политичких догађаја, духа епохе, времена и простора, указује на морална и верска схватања, на полну, старосну и брачну диференцијацију, на друштвени статус оног ко је носи. О овом важном делу материјалне културе говоре многи путописи, архивска грађа, ликовни извори, фотографије. Доступни подаци углавном се односе на одевање у свечаним приликама, док је свакодневна одећа израђивана од једноставнијих тканина и са мање украса. Европеизација одевања грађанског становништва одвијала се постепено. У првим годинама рада Музеја прикупљен је значајан и разноврстан етнолошки материјал. Комплети и делови српске грађанске ношње, хаљеци са Косова и Метохије, из Црне Горе и  Македоније, као и народне ношње и накит из Краљева и околине, чине основу из које се развијала Етнолошка збирка. Раскош и неоспорна естетска и уметничка вредност женске градске одеће, међу којом се, по елеганцији и префињености и дугом веку трајања, истиче либаде,  уз накит из друге половине XIX и почетка XX века, упечатљиво су сведочанство културе и укуса српског друштва у прелазу између два века.

Ћилими

У ћилиму се генеришу идентитет, како индивидуални тако и национални, али и личне интимне приче. Он је одговор на људску пролазност, али и сведок свакодневног живота породице. Ткање ћилима је пратило стварање новог живота, новог дома, порода и богатства. У културном наслеђу и богатом текстилном стваралаштву нашег народа ћилимарство је једна од највреднијих и најлепших творевина. Ћилими такође спадају и међу прве предмете које су се прикупљали за Етнолошку збирку, одмах по оснивању Музеја и данас их у њој има преко 150 примерака. У Музеј су долазили путем поклона и откупа, а разликују се како по ликовним и техничким карактеристикама тако и по функцији. С једне стране, ту су познати пиротски ћилими, који су представљали предмете високог квалитета и престижа и набављани за представнике грађанске културе. С друге стране, ту је изворно стваралаштво у селима у околини Краљева, односно у предеоним целинама какве су Подибар, Надибар, Морава и Доња Гружа.

Градски намештај и покућство

У српској историји крај XIX и почетак XX века важни су због формирања и уређивања државе по узору на западноевропске земље. Поред обнове градова, ову фазу историјског развоја карактерише и настанак новог друштвеног слоја. Образовани и имућни људи постепено се ослобађају оријенталног начина живота и примају утицаје Запада. Ствара се посебна, српска, грађанска култура која се огледа и у новинама у опремању куће, када Беч и Будим постају узор за начин и стил живота, уз присуство у извесној мери и француског утицаја. При градњи кућа богате породице воде рачуна о великом броју просторија различитих функција. Осим кухиње и трпезарије, издвојени су гостинска и радна соба, салон, кабинет са библиотеком, дечја соба, купатило, соба за послугу. Намештај, мешавина постојећих стилова, увоз из западноевропских центара или израђен у домаћим радионицама, условљен је економским стањем породице. Нов начин живота намеће и нове навике везане за употребу покућства. Фини и скупоцени предмети захтевају употребу застакљених ормара. За новине у спремању и послуживању јела и пића, постало је неопходно разноврсно посуђе и прибор фине стране или домаће фабричке израде. Новоформираном грађанском друштву једина одредница, без обзира на верску или националну припадност, био је економски статус.

Сеоска домаћа радиност

У фонду Етнолошке збирке најзаступљенији су производи женске домаће радиности, одевног текстила, као и алати и материјали потребни за њихову производњу, од прераде влакана, израде тканина, кројења и украшавања готовог одела и предмета за свакодневну употребу. Међу њима се истиче кошуља, као основни производ домаће, женске радиности, који верно осликава креативност и умешност наших жена. Обавезни и незаобилазни део традиционалне културе одевања српског народа, али и других народа на Балкану, из периода XIX и прве половине XX века био је и зубун – свечана женска хаљина без рукава. Рађен је од белог домаћег сукна, богато украшен стилизованом геометријском орнаментиком, или цветним мотивима, при чему је боја украса најчешће црвена. У ликовно-естетском смислу један је од најрепрезентативнијих делова српске народне ношње. Са женском домаћом радиности повезана је и израда девојачке спреме, која се носила у мираз, обично у украшеном сандуку, посебно рађеном за ту намену.

Pin It on Pinterest