Фосилизација остатака биљака на овом локалитету везује се за неогену вулканску активност, односно дејства врућих силицијских извора на органску материју дрвета. Хемијске анализе су показале да се ови фосили састоје од опала (SiO2·nH2O) и минерала глине, а палеонтолошке анализе да се ради о деловима стабала четинара (највише јеле) и белогорице. Kао једно од ретких налазишта палеоботаничког карактера у Србији, Лојаник је још давне 1963. године проглашен за научноистраживачки резерват са строгим режимом заштите, а данас представља заштићени објекат геонаслеђа Републике Србије. Лојаник је истовремено значајан и као археолошки локалитет, зато што представља праисторијски рудник опала који је коришћен као сировина за производњу окресаних камених алатки. Због тога су стручњаци Народног музеја у Kраљеву 1989. Лојаник регистровали и као археолошко налазиште.