Значајну улогу у изградњи националне културе и уметности у XIX веку имао је сликар Ђорђе Крстић. Као стипендиста кнеза Милана Обреновића на Академији у Минхену, Ђорђе Крстић је од самих почетака своје академске каријере рад везао за династију Обреновић и посебно за кнеза Милана. Крстићеве ране композиције, „Пут ослобођењу Истока” из 1871. године и „Проглашење 10. августа и последице његове” из 1872. године, имале су за циљ глорификацију српске кнежевине и кнеза Милана као покретача националног ослобођења. Значај идеологије национализма у политичком и културном животу XIX века у Кнежевини/Краљевини Србији условио је да се српски владари, у оквиру политичке пропаганде, представе као савремени национални хероји. Крстић је ову идеју јасно визуелизовао кроз лик кнеза Милана.
Истицање Ђорђа Крстића као династичког сликара, потврђује и уметников даљи рад, као што је алегоријски цртеж „Генеалогија Обреновића” из 1880. године. Крстић је на цртежу применио стандардни иконографски репертоар, познат алегоријском ликовном говору савремене европске уметности. Алегоријски говор у служби национализма условио је и конструисање композиција које су имале за циљ да искажу мисао о догађајима националне историје, као и да послуже у активном политичком раду. Од почетка XIX века континуирано се у српској уметности користе амблематски говор, алегоријске персонификације, као и алегоријске композиције. Једна од њих је и Крстићева „Лоза династије Обреновић”, а то јасно назначава опис овог дела: „У средини… стоји један грм са три гране, које представљају колено Милоша, Јеврема и Јована Обреновића. Милошева и Јованова сасушила се а Јевремова бујно напредује. Испод грма стоји богиња Србија, наслоњена левом руком на штит, а пред њом леже емблеми (знаци) народни и просветни. Све је то у хермелину српског грба. На левој страни, с које је грана Милошева, стоји једна тужна девојка, држећи гусле у руци, а жалећи за кнезом Милошем Обреновићем II и кнезом Михаилом, чији се гробови виде, а иза њих се помаља црква Таковска, девојка гледа на раскинуте ланце, сломљене точкове и скрхане ханџаре, подсећајући гледаоца на ослободиоца Србије, јунака таковског кнеза Милоша. С десне стране, где је грана Јевремова, стоји народни војник с ханџаром у руци, левом ногом гази велику турску градску заставу, а иза леђа његових види се град Ниш у пламену. То подсећа гледаоца на освајање Ниша, што представља проширење Србије, велики труд и тековину нашег витешког Господара (кнеза Милана). Над грбом стоји Његово височанство кнез Милан, а поред њега седи Њено височанство Књегиња Наталија, држећи на крилу Његову Светлост Књаза Престолонаследника Александра, наду нашег млађег нараштаја. Иза његових леђа види се град и један део вароши Београда при изласку сунца, што значи да је под Обреновићима, синуло Србији сунце независне државе.”
Ангажовани сликар, Ђорђе Крстић је као државни службеник у служби нације и династије делио свест епохе, што јасно осликава његов рад.