О Збирци

Формирана одмах по оснивању Народног музеја Краљево 1950. године, Нумизматичка збирка је најбројнија збирка у Музеју, са преко 3200 предмета у инвентару и још 4050 у тзв. Студијској збирци нумизматичког материјала. Материјал је већим делом набављен путем откупа и поклона. Током прве деценија рада откупом је прикупљен новац (римски, средњовековни, српски средњовековни и модеран новац) са ширег подручја Србије, пореклом из Београда, Суботице, Смедеревске Паланке, Новог Пазара, Пећи.

Другу групу чини новац са територије коју Музеј покрива и истражује (Краљево, Рашка и Врњачка Бања) и који стога има изразиту научну вредност. То су примерци који потичу из самог града, из приградских насеља (Чибуковац) и околних села (Ратина, Врба, Сирча), као и из Рашке и Врњачке Бање. Отуда археолошка ископавања, заједно са случајним налазима грађана, представљају један од важних извора набавке за Нумизматичку збирку, када су најстарији периоди у питању. С друге стране, Нумизматичка збирка, кроз своје обимне фондове, омогућава стручно и научно истраживање монетарних система различитих временских епоха и државних творевина. Територија Србије је у античко време називана res metalla, односно земља рударства и металургије, а Копаоник је био један од њених највећих, и по рудном богатству, најмоћнијих ревира, интензивно експлоатисан од праисторије до краја средњег века. Циљ развоја рударства старих епоха био је, пре свега, добијање племенитих метала, од чијег реалног присуства у новцу су непосредно зависили монетарни системи старих држава. Отуда истраживања нумизматике археолошких периода у оквиру Народног музеја у Краљеву имају посебну вредност и повезана су са археолошким пројектом „Старо рударство и металургија на Копаонику“, као део интердисциплинарног приступа.

Најобимнији део Збирке чини модерни новац (XVI–XX века), аустријског, немачког или турског порекла, а пре свега српски новац XIX и XX века. Посебно вредан помена је легат Лепосаве Алексић Зарић, кроз који је Нумизматичка збирка обогаћена са 67 експоната. Поред тога Нумизматичка збирка баштини новац свих епоха са своје музејске територије, која одражава, с једне стране, локалне специфичности, а са друге опште монетарне карактеристике.

Римски и византијски новац

Поклоњени нумизматички материјал највећим делом потиче са територије Краљева, и спада углавном у ред случајних налаза. Ова врста налаза новца, обично откривена при земљаним радовима приватних лица или јавним радовима, од непроцењивог је значаја, јер недвосмислено указује на постојање археолошког локалитета, при чему га јасно хронолошки одређује и маркира дати простор у одређену епоху. То је путоказ будућим истраживањима, као што је био случај са селом Врбом, где је још 1953. године дошло до откупа случајног налаза Августовог денара. Истраживањем античког периода који је Народни музеј Краљево је вршио у околини Краљева, пронађен је у Конареву, на локалитету Црквине, новчић цара Веспазијана (69–79). Други важан римски пункт је ушће Груже у Западну Мораву, у селу Чукојевцу. Ту је ископавана најпре римска цигларска пећ, а касније утврђење на локалитету Градиште, из времена од касне антике до рановизантијског периода (IV до VI века), где је пронађено и 12 комада римског и рановизантијског новца, који непосредно датује фазе живота у тврђави са рефугијумом. Археолошка истраживања на територији Рашке донела су бројне налазе са античке некрополе Ланиште, у селу Корлаће, надомак Баљевца, када је откривено 92 комада римског новца, који је као прилог остављан у гробовима. И други локалитети, попут виле рустике на потезу Добринац–Луг, у селу Рвати код Рашке, те касноантички металуршки центар, Зајачак, у селу Кремићима на Копаонику, донели су такође нове налазе.

Српски средњовековни новац

Први српски новац кован је у време краља Радослава (1228–1234). Настао је по узору на византијски новац скифат (бронзани чанкасти новац). Касније, у доба краља Уроша I (1243–1276), кује се новац по угледу на млетачки сребрни новац типа матапана. Ковање овог типа сребрног динара наставља се и у доба владавине краљева Драгутина (1276–1316), Милутина (1282–1321), Стефана Дечанског (1321–1331) и Душана (1331–1355). Представа је следећа: на аверсу представљен је краљ, гологлав или са круном, стоји спреда и прима заставу или крст од светитеља односно Св. Стефана, заштитника српског престола. На реверсу је представа Христа на престолу. Српски владари ковали су и новац са оригиналним представама, ћириличним натписима, а њихов новац врхунац достиже у периоду владавине краља, потом цара Душана. Право ковања новца владари су задржали за себе, мада је оно некада давано и појединим лицима, уз контролу квалитета. Али, српска властела (касније Патријаршија и градови) често је вршила узурпацију овог права. Новац је кован у ковницама у оквиру рударских центара, као што су Брсково, Рудник, Плана, Ново Брдо, Сребреница и др. Падом српске државе под турску власт, 1459. године, престаје ковање српског новца.

Модерни европски новац и медаље

Најобимнији део Нумизматичке збирке чини модерни новац (XVI–XX века), аустријски, немачки, турски и др. европских држава, кован и касније у папиру. Откупљени примерци европског новца датованог од XVI до XVIII века потичу са територије села Сирча и потврђују познату историјски чињеницу да је турско-аустријска граница ишла територијом овог села. Приликом земљаних радова је откривен изванредан налаз немачког талира Трирске надбискупије са представом Св. Петра са кључевима. Он би спадао у најстарији модеран новац у Збирци. Посебно вредан помена је легат Лепосаве Алексић Зарић, кроз који је Нумизматичка збирка обогаћена са 67 експоната, од којих су 13 медаље, различитог порекла и изузетне вредности, дела познатих европских медаљера.

Новац модерне српске државе, Црне Горе и Југославије

Србија под турском влашћу добила је статус кнежевине са унутрашњом аутономијом, Хатишерифом из 1830. године, допуњеним 1833. године. Хатишерифима није било предвиђено право Кнежевине Србије на сопствени новац, али оно није било ни забрањено. У употреби је било више врста страног бакарног, сребрног и златног новца (папски, турски, аустријски, руски…). Било је неопходно да Кнежевина Србија почне са ковањем сопственог бакарног новца. Кнез Михаило Обреновић III почетком 1868. године шаље министра финансија Косту Цукића у Беч са задатком да формира услове за ковање српског новца, да би, након његовог повратка, решење, од 14. марта 1868. године, био одобрен почетак ковања. Новац је искован у Царској и краљевској главној ковници у Бечу (Winer Hauptműnzamt). Гравери су били Антон Шарф (Anton Scharff, за 1 пару и 10 пара) и Фридрих Лејзек (Friedrich Leisek, за 5 пара). Новац је кован од легуре коју чине: 95% бакар, 4% калај и 1% цинк.

У периоду када кнез Милан Обреновић IV почиње самостално да влада, јавља се идеја о ковању првог српског сребрног новца од 50 пара, 1 и 2 динара. Кнежевина Србија усваја нови новчани систем који се заснива на начелима и одредбама Париске новчане конвенције из 1865. године, којом је створена тзв. Латинска новчана унија, иако Србија формално не приступа Конвенцији. За јединицу новчаног система Србије уводи се ДИНАР. Новац је кован у Бечу, односно Бечкој главној ковници (Winer Hauptműnzamt) 1875. године финоће 835/1000. Гравери су били: A. Шарф (зa 50 пара и 2 динара) и Ф. Лејзек (за 1 динар).

Pin It on Pinterest